Pojava Lazara Krstića na medijskom nebu Srpske Post-Jugoslovenske Socijalističke Republike (Branković u svom tekstu to naziva srpskim Komunistanom, SPJSR) uzburkala je duhove. Levičari svih boja i nijansi, od Latinkinih internacionalista do Dobricinih nacional-boljševika su u mladom diplomcu sa Jejla videli smrtnu opasnost. Dok se ovi prvi brinu za svoje mukom stečene privilegije na bazi lažne slike reformatora i dežurnih opozicionara, odnosno moralnih autoriteta tzv. „Druge Srbije“, srpski nebeski misionari su u ovome negolobradom mladiću prepoznali još jednu ujdurmu trulog zapada protiv hibridne i autentične osovine Draža-Tito-Leka-Sloba. I dok je za drugosrbijance, kvazi-građansku kvazi-elitu ovo pitanje opstanka u suženom političkom prostoru delovanja, a sasvim izvesno i smanjenje ino-novčanih podsticaja ukoliko se stvari pomaknu sa mrtve tačke, politička anihilacija je za ove druge zagarantovana. Ukratko, svi se boje da bi Krstić mogao i da nešto uradi po pitanju narušavanja višedecenijske ravnoteže između lažnih reformatora i lažnih patriota, beskrajnog tranzicionog ekvilibrijuma.
Kako to obično biva kada nam u posetu dolaze ekspert mesije (a nije da ih do sada nismo imali), nakon početnog uzbuđenja u Udbom kontaminirani medijski prostor počele su se slevati raznorazne informacije o pravcima delovanja budućeg ministra finansija. U početku je, kao Štros Kanova supstitucija, Krstić delovao kao Đelić ili Dinkić verzija 2.0. što bi vaskoliko srpstvo nekako i prihvatilo, no današnjom najavom da će prvi potezi biti privatizacija državnih gubitaša i drastično smanjenje javne potrošnje, stvari su se počele rapidno menjati.
Ako bi za trenutak pretpostavili da ovo pisanje Jutarnjeg nije samo plašenje naroda plasirano od strane drugova iz Karamarkovog obaveštajnog kružoka i da postoji nekakva nada da će Krstić krenuti u neophodne reforme, potrebno je sagledati i kakve bi mu prepreke mogle stajati na tom putu. Za početak, a i za kraj, Krstić će protiv sebe imati sve. Ali bukvalno sve. Dačića kao koalicionog partnera koji ima dijametralno suprotna uverenja po pitanju privrednih giganata gubitaša, ali i gotovo sve ostale političke partije kojima bi bez javnih preduzeća, upravnih i nadzornih odbora, komisija, vanbudžetskih fondova i postojećeg glomaznog državnog aparata borba za vlast postala besmislena. Tu mislim i na SNS koji bi ga inicijalno podržao, ali čija bi se podrška u slučaju realizacije čak i malog dela proklamovanih ciljeva postepeno topila sve dok se ne bi pretvorila u otvoreni odstrel, poput Milana Panića sa početka devedesetih.
Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Krstić predlog Aleksandra Vučića koji u ovom trenutku uživa značajnu podršku srpskog biračkog tela. Podrška prvog podpredsednika je značajan inicijalni faktor, ali bez izbora na kojima bi ta podrška bila verifikovana, ipak nedovoljan za bilo kakvu krupnu reformu. Dodamo li tome i sve češće nesuglasice na relaciji Vučić – Nikolić, nije teško pretpostaviti da bi se Krstić mogao obresti i u populističkom nadmudrivanju unutar samih naprednjaka. Isturanje Krstića kao frontmena u sprovođenju socijalno bolnih rezova je politički posmatrano mudar potez Aleksandra Vučića, jer bi u prvom značajnijem padu rejtinga diplomac na sebe morao preuzeti odgovornost za neuspeh. Vučič bi eventualno priznao da je načinio pogrešan izbor, ali hej, ko će se toga sećati do sljedećeg izbornog ciklusa…
Dverjane, obrazaše, DSS-ovce i ostale iz kruga nacional-boljševičkog pakla ne treba ni da spominjem. Sama činjenica da mladi Krstić dolazi direktno iz Imperije je dovoljan dokaz zlokobne namere da se Srbija rasparča, privatizuje, a možda usput i pokatoliči. Malo Amfilohija, malo spontanih protesta protiv prodaje porodičnog srebra, radnika i sindikata na ulicama, i Krstiću bi bila kupljena karta u jednom smeru. Preko bare, ako ne i nešto gore.
Druga hipoteza kojom bih hteo da se bavim je da je Krstićeva i Vučićeva namera iskrena. Da zaista žele da izbave Srbiju iz kandži etatizma, kolektivizma i demokratskog socijalizma. U tom slučaju biće potrebno nešto više i od Vebera i od Jejla. Potrebni su uverenje i odlučnost.
Uverenje da će Srbija neophodnom političkom i ekonomskom liberalizacijom konačno postati slobodna i prosperitetna zemlja. Odlučnost da se ne odustaje od cilja i po cenu političkih i ekonomskih turbulencija kojih će nesumnjivo biti. Čak ni po cenu fizičke ugroženosti. Vladavina Margaret Tačer tokom osamdesetih je sjajan primer i jednog i drugog i trećeg, ali i dobar putokaz na koji način se od zemlje i društva koji su na ivici ambisa može doći do okvira u kojem se može živeti od sopstvenog rada i poslovnog umeća. Lejdi je i sama nešto govorila o tome još davne 1977., dve godine pre nego što je preuzela vlast od nesposobnog Džejmsa Kalahana i laburista.
Čini se da priča o Lazaru Krstiću tek počinje. Ili sa štitom ili na štitu. Trećeg nema.
Predrag KOROMAN
Liberty 4 Balkans 
Krstić neće ništa uraditi. Prvo, potcenio je malicioznost ovdašnjih ljudi i sprmenost da se „podmeću klipovi pod točkovi“ kako bi se „disciplinovali“ sposobniji od drugih da ne rade više od drugih. Drugo, precenio je svoju mogućnost da će imati mehanizam kontrole u svojim rukama, barem u svom resoru. Činovnike nije on ni zapošljavao, pa ih on neće moći ni otpuštati. Prosto mu zakon o radu to ne dozvoljava, a njega je nemouće promjeniti, sve i da SNS ima 90% poslanika u skupštini. Osim toga, neći ih on ni zapošljavati, nego će ih zapošljavati stranka koja ga je i postavila za ministra. Treće, ali i ne najmanje važno, čini mi se da budući ministar uopšte nije svestan koliko je lako uzeti ogroman državni novac i prebaciti u privatne džepove, a da za to nikome ne odgovaraš. Prosto zakon je takav. Teško da iko može odoleti takvom iskušenju. Prilika čini lopava.
Za Krstića je dobra ona „prvo skoči pa reci hop“. Kao što autor teksta kaže, biće vremena za ocjenjivanje negovog rada. A sve se može kad se hoće, ako je zakon prepreka, mijenjajte ga. Što se tiče lopovluka, mislim da je dobro što je na čelo ministarstva postavljen čovjek koji je ponešto i naučio i povukao iz neke druge sredine, nekih drugih vrijednosti. Možda ipak odoli?
Svepametni internet trolovi, svi su u ovom čoveku videli katastofu…“Mlad je, nema iskustva, sahraniće ovu zemlju…blablablabla…“.
A spisak matorih i iskusnih: Dinkići, Marjanovići, Mrkonjići, Krkobabići, Miloševići, Minići, Šainovići, Koštunice, Živkovići….i….gde smo sada?
Ubedjen sam da će ovaj dečko raditi odlično svoj posao, sve dok ga neko od „stare garde parazita i krvopija“ ne ugura u more korupcije i ima moju punu podršku.
I mladi Vučić isto radi dobar posao, svidelo se to nekome ili ne, i ima moju punu podršku, a imao je i moj glas na prethodnim izborima, ono doduše nisam glasao za njega koliko sam glasao protiv DS parazita.
Eto, 2000-te sam sam glasao protiv Slobe, pa pauza do 2012-te, pa glas protiv DS šojića Srbije. Nadam se da ću na sledećim izborima glasati ZA nekog umesto PROTIV nekog, a nadam se i da će taj neko biti ovaj dečko i da neće usrati stvari.
„Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston.“
Ovo je bio odgovor Nikole Pašića na permanentne kritike tadašnjih liberala u parlamentu. Kad malo bolje razmislim, to je izuzetno mudar odgovor na uporne opaske tipa „te kako je Gledston uradio ovo, te kako je Gledston ono“. Dakle, autor se poziva na blaženopočivšu Tačer. To je nemoguće učiniti u Srbiji.