Koliko puta ste već čuli rečenicu da rijaliti tv predstave služe da zaglupljuju ljude. Da su droga koja omamljuje plebs kojem potom, onako poremećene svesti, možete i najčupavija muda da prodate pod bubrege.
Potpuno pogrešna postavka stvari. Rijaliti šou ne zaglupljuje plebs: on je zapravo i kreiran da bi plebs imao šta da gleda.
Plebs je veoma primitivan, uvek, svuda i bez mogućnosti da se taj fakt promeni. Prosečan čovek je vazda samo to-prosečan. Ključna stvar koju teoretičari rijaliti zavera i masonskih podvala ne vide jeste da plebs nećete ni za jotu učiniti prosvećenijim tako što ćete mu iz dana u dan preko televizije tri sata dnevno čitati Dostojevskog. Čak i da ga primorate da to sluša-on ništa neće razumeti, jedini efekat može biti, ne dao Bog, da nekom padne na pamet da dokrajči babu iz komšiluka a la Raskoljnikov.
Prema tome, izuzetan je humanista bio onaj ko je izmislio rijaliti šou. Dao je proseku zabavu da ispuni svoje vreme. Dao mu je nešto što je kadar da razume i oseti.
Tu postoje i dodatni argumenti koji opravdavaju rijaliti predstave. Pre svega, razlozi bezbednosti: kao što lepo primećuje Del Boj (Mućke), današnje generacije u civilizovanom svetu hendikepirane su izostankom jednog krvavog rata. Mladi ljudi nemaju gde da troše energiju, oni stariji takođe nisu imali priliku da izraze svoju muškost i onda to pokušavaju da kompenzuju u svojim pedesetima kad počinju da se depiliraju, nabildavaju i muvaju dvadesetogodišnjakinje. Da nema rijalitija (pre njih popularne muzike i filma) ti ljudi bi postali veoma nervozni i opasni. Dok pristojan svet čita knjige, razmišlja kako da proširi delatnost svoje firme, uživa u slikama i Verdiju-nervozni plebs je na ulici i čini ono što je jedino sposoban kad je uznemiren-a to je rušenje.
„Hleba i igara“ koncept
Zaboravlja se često da je rimski plebs inicirao i neprestano tražio i hleba i igara, istovremeno. Patriciji su popustili pod pritiskom i ovo je najvažniji istorijski, civilizacijski a ako hoćete i biološki uspeh i kompromis unutar ljudske vrste koju čini manjina pametnih i ostatak prosečnih. Veoma je opasno igrati se sa osnovnim principima. Kao što ne dirate sistemske fajlove u svom kompjuteru tako ne treba čačkati ni primarne elemente na kojima je zasnovan ljudski poredak. Kad plebsu dozvolite da se umeša u donošenje ključnih odluka (bilo kojih) time činite greh biblijskih razmera jer:
- Stvarate opasnost da budete uništeni
- Stvarete opasnost da sam plebs bude uništen
- Stvarate opasnost da civilizacija bude izbrisana.
Ako govorimo o našim balkanskim uslovima potrebno je još više rijalitija. Pohvalna je tendencija rijalitizacije nauke, politike i kvaziozbiljnih medija jer u Komunistanu kao što je dobro i odavno poznato nema nikakve ozbiljne nauke, politike i medija. Dakle, rijalitizacija zapravo ne samo da razgolićuje tu suštinu nego čini i da se tri kategorije sklanjaju i ustupaju mesto ozbiljnim donosiocima odluka koji su, dakako, van Komunistana. Što opet pokazuje koliko je ovaj rijaliti koncept zapravo iznijansiran i kako ga je teško pojmiti posmatrajući samo jednu ili pet njegovih početnih dimenzija: kreatori ovog koncepta, kao i svih ostalih ključnih principa civilizacije, nisu budale i oni su savršeno dobro razumeli sve prednosti. Pri tom, naravno, tu ne mislim na vlasnike velikih medija koji to puštaju i zarađuju neku kintu-te levičarske protuve imaju ulogu onog dečka u bioskopu koji menja trake prilikom emitovanja filma.
Proleterski posao za proletere. And justice for all.
Lazar BRANKOVIĆ
Liberty 4 Balkans 
Dobar post, ima poantu, ali, moram nešto dodati.
Prvo, mislim da iako postoji relativno jaka veza između divljanja po ulicama i gladi, iako ni tu stvar nije potpuno određena, ali možemo reći da je vjerojatnije da će gladan narod podivljati… smatram da ne postoji jaka veza između divljanja plebsa i reality showova. Kad bi plebsu zabranili svu zabavu, to bi sigurno bio problem, ali kada ne bi postojao taj jedan vid zabave koji se zove reality show, to ne bi bilo problem. Postoje drugi vidovi. Da nastavim analogiju sa hranom, ako bi nestalo jedne vrste hrane nitko ne bi bio gladan, jer može jesti nešto drugo. Također, reality showovi se snimaju na Zapadu i ciljaju zapadne publike, a nikad u povijesti nisu postojale mirnije i nasilju manje sklone populacije od zapadnih. Kad bi netko sad krenuo snimati reality u Egiptu da smiri plebs, to bi nekako stajalo uz tvoju teoriju, ali reality je izmišljen u supermirnoj Nizozemskoj…
Drugo, iako ne mislim da reality showove treba zabraniti, smatram da imaju određeni negativni efekt upravo na ljude koji očekuju da im elita kaže što se smije a što ne. Naime, reality showovi šalju poruku da je čitav niz štetnih ponašanja duštveno prihvatljiv, od toga da sudionici koji su u braku spavaju s drugim sudionicima, pred kamerama, iako izvan kuće imaju čak i djecu, do raznoraznih drugih odavanja strastima (odavanje strastima je definicija neciviliziranog ponašanja).
Ljudi ne žive više u proširenim i usko povezanim obiteljima, ne idu u Crkvu, moralne lekcije o tome što je dopušteno i što nije dopušteno dobivaju velikim dijelom preko medija. I ti mediji nikako, nikako nisu neutralni, neaktivni i nesvjesni svoje uloge. Netko tko gleda TV će iz medijskog tretmana npr. nogometaša koji drugog nogometaša uvrijedi zbog boje kože, shvatiti poantu da je rasizam itekako zabranjen. Kada mediji žele poslati moralnu poruku, šalju ju nedvosmisleno.
Jednako tako, kad mediji šalju „anything goes“ poruku, ta se poruka shvaća najdoslovnije upravo u slojevima koji će si najviše naštetiti ako se njome povedu. To dovodi do odvajanja populacija, s jedne strane elita se ponaša relativno suzdržano i tako odgaja svoju djecu, s druge strane plebs, informiran da ga nitko više ne osuđuje zbog ničega, gubi kompas i pokazuje sve više destruktivnih ponašanja.
O tome je mnogo pisao Charles Murray, imaš na internetu dosta njegovih predavanja/intervjua u video formatu, ako te zanima.
I još da ne zaboravim, najbolje želje za budućnost bloga! 🙂
Sjajan post.
Tvrdnju da je odavanje strastima definicija neciviliziranog ponašanja zanemari jer socijalisti niskog intenziteta vazda žive u šizofrenom uvjerenju da znaju što je za druge dobro i poželjno ponašanje. Pazi, naprimjer, ovo: „Ljudi ne žive više u proširenim i usko povezanim obiteljima, ne idu u Crkvu, moralne lekcije o tome što je dopušteno i što nije dopušteno…“. Crkva i moral?! Kakvo licemjerno sranje – i praktično i doktrinarno, evo primjera: „Ako bi muškarac legao s muškarcem kao što se liježe sa ženom, obojica bi počinila odvratno djelo. Neka se smaknu i krv njihova neka padne na njih.“ Izlazak, 20:13.