Saša Radulović-prvi srpski nekomunistički ministar posle Drugog svetskog rata

Novi srpski ministar finansija za veoma kratko vreme po dolasku u vladu pokazao je ono što svi mi nekomunisti znamo veoma dobro: istinskom nekomunisti ne treba mnogo da iskaže tu svoju hvale vrednu osobinu. Ministar Radulović je već počeo da radi ono za šta se godinama javno zalagao: on insistira na smanjenju državne potrošnje i u tom svom zahtevu je i konkretan i jasan i odlučan. Takođe, on ne ostavlja prostora nekim međurešenjima kojima se srpska politika odlikuje od 1990.godine i takozvane tranzicije iz planske u tržišnu ekonomiju. On zahteva kapitalizam. I to je to.

Nije stoga čudo što se našao na udaru Dinkića, Đilasa i celokupne levičarske javnosti u Srbiji. Radulović insistira na smanjenju državne administracije (i to radikalnom smanjenju, ne kozmetičkom), smanjenju poreza i ubrzanju administrativnih procedura. On želi da uvede tržišnu privredu u Srbiji. Za razliku od Dinkića, tipičnog bljutavog socijaldemokrate, koji je smisao ekonomije video u tome da državni novac poklanja stranim kompanijama da ove rade u Srbiji ono što inače rade svuda po svetu bez tolikog ili bilo kakvog premiranja (da ne ulazimo sad u zanimljivu temu koliko su takvi srpski funkcioneri u proteklim godinama dobili novca na ime provizije od tih istih stranih kompanija u cilju poklanjanja novca poreskim obveznika istima). Stoga i ne čudi što Dinkić danas toliko arlauče na Radulovića ali čudi zbog čega srpski mediji ne urade sledeći domaći zadatak: kako je to moguće da se Mlađan Dinkić svih ovih godina u javnosti doživljava kao nekakav „neoliberal“ a celo vreme insistira na državnim subvencijama i direktnom uplitanju države u privredu? Odgovor na ovo pitanje je, naravno, veoma jasan i svodi se na to da su srpski novinari uglavnom elementarno (ekonomski) nepismeni.

Radulović apsolutno shvata osnovni problem Srbije-nerad. Javašluk. Neobrazovanost. On razume da srpska privreda očajnički treba rasterećenje. Kao što razume i da srpski tajkuni nisu srpska privreda no paraziti, štetočine i kriminalci. Njegov fokus je na ljudima iz srednjeg i malog biznisa koji se svakodnevno rvaju sa ogromnom birokratijom i neefikasnim pravosuđem. On insistira na smanjenju poreskog opterećenja jer shvata da je najbolje kad novac ostane kod onih koji su ga i zaradili. I tu se on jasno razlikuje od ministra finansija Krstića koji radi ono što i svi finansijski činovnici na svetu čine kad dođu na javnu funkciju: primenjuju recepte svojih profesora na fakultetima koji su većinski levičari i koji permanentno traže povećanje poreza kako bi osigurali prihode hronično rastućoj državnoj aparaturi koja je opet produkt potrebe da se država sve više meša u one poslove koji joj apsolutno ne pripadaju i time direktno krši lične slobode svojih građana. Krstić, prema tome, nije izuzetak: on bi, čovek, samo da povećava poreze. I to je sav njegov koncept, nema tu ništa dalje od toga.

Srbiji ne trebaju veći porezi. Srbija treba manje poreze, manje administracije, manje državne nadležnosti. Srbiji ne trebaju javna preduzeća koja nemilice troše novac poreskih obveznika i služe kao skrovišta za partijske aparatčike i hulje različitih vrsta. Srbiji treba konkurencija koja vuče privredu, a u toj neprestanoj utakmici čiji je najveći pobednik potrošač-država nema šta da se meša.

Zbog svega navedenog treba očekivati da će mnogi da napadaju Radulovića, počev od samih članova vlade. On je ipak prvi istinski srpski reformista nakon pada komunizma. On nije menjao svoje bazične vrednosne principe i ideje u proteklom periodu u zavisnosti od političkih potreba i interesa. On, na kraju krajeva, i nije političar. On nije bio Arkanov telohranitelj koji je u jednom momentu shvatio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. On nije išao kod mama Mire da bi ga pohvalila čika Slobi da mu da neku lepu funkciju u stranci. On nije 1990. grmio u Novom Pazaru da će neki sa turskim barjakom u ruci ostati i bez barjaka i bez ruke da bi potom otkrio Ameriku. On, verovali ili ne, nije čak bio recenzent ili makar autor uvodnog dela u nekoj Šešeljevoj knjizi da bi ga potom u biblioteci klepila po glavi Veberova „Protestantska etika“. Dakle, reč je o čoveku jasnih principa, jasnih ideja i odlučnih namera.

Nek` mu je Gospod u pomoći u vladi Srbije.

Lazar Branković

 

Rent-a-patriota, borac protivu vaskolikog neoliberalnog zla

Informativno-političke emisije medijski kontaminiranog Komunistana prepune su „političkih analitičara“. Ovo zanimanje nije definisano niti jednom nomenklaturom Ministarstva prosvete ili inog biroa, ali se komotno može protumačiti i kao „nisam znao ništa konkretno da radim, pa sam odlučio do kraja života seruckati o politici u koju se najmanje razumijem“. Obično su to ugojeni zadrigli tipovi štreberskog outlooka, pojačani naočarima bez dioptrije (kako bi se stekao imidž intelektualca) iz kojih sipaju netom naučene fraze. Od „nacionalnih interesa“ do „imperijalističkih namjera međunarodne zajednice“. Od „zavjere trilateralne/Bilderberg/grupe/komisije“ do „pravdoljubivog naroda“. Od „socijalne pravde“ i „domaće pameti“ do „neoliberalnog zla“ i „stranih robovlasnika“. I najbitnije : od – do – konvertibilnih maraka ili ne(daj)Bože dolara. Za sva sranja koja već decenijama prosipaju i truju ovaj narod.

Suština je jednostavna – poslodavac, najčešće neko blizak nosiocima političke moći, bilo pozicija ili opozicija, uplati kotizaciju za angažman rent-a-patriote. Onda ovaj krene listati udžbenike istorije pa krene od Kosova pa naovamo. Malo izlista i Đidu i Ćosića (rane radove), malo Kardelja, malo Smilju Avramov i sve to lijepo upakuje u novinsku žvrljotinu ili TV nastup. Tema već godinama ista – ugroženost Srba, svi su protiv nas, Imperija, NATO, privatizacija, a bilo nam je tako lijepo.

Nikada nisu valjali ovi prethodni. Ovi sada su još na testu. Oni budući će biti pravi. Samo da zaustave neoliberalno divljanje. Da nam guzica i dalje bude na nekom institutu-fakultetu-akademiji k.p koje finansiraju poreski obveznici. Da nas ne diraju. Taj američki ološ-soroš.

Rent-a-patrioti je krvni neprijatelj sistem u kojem se radi, u kojem se stvara neka vrijednost. Rent-a-patrioti bez državne bezbednosti nema života. Rent-a-patrioti je vladavina zakona, a ne poslodavca – smrt.

Rent-a-patriota je svjestan ko je i šta je. Ovi što se dive njegovoj pameti i elokvenciji ga i zaslužuju.

Predrag KOROMAN

Za Srbiju u NATO-u i van EU

U Srbiјi postoјi na desetine političkih partiјa i јoš više nevladinih organizaciјa, novinara i intelektualaca i kvaziintelektualaca svih boјa, mirisa i ukusa koјi imaјu naјrazličitiјe moguće poglede o društvenim pitanjima. Teško da postoјe ne dve partiјe nego dva čoveka koјi imaјu identične političke poglede. Opet, uprkos svim tim mnogobroјnim razlikama, nećete naći niti јednu stranku ili udruženje koјe zagovara ulazak Srbiјe u NATO pakt i istovremeno se oštro protivi članstvu u Evropskoј uniјi.

Postoјe oni koјi su za članstvo Srbiјe u NATO-u, s tim da su oni u drastičnoј manjini u Srbiјi. Međutim, takvi su istovremeno i za ulazak Srbiјe u EU. Zašto ne postoјi partiјa ili organizaciјa koјa bi kao svoјe osnovne programske ciljeve navele naslov ovoga teksta? Odgovor јe јasan i logičan: 1945. godine komunisti su izvršili prevrat uz pomoć Sovјetskog saveza, okupirali su Srbiјu i traјno su poremetili osnovice njene politike, društva i, uopšte uzev, vrednosti na koјima se nekadašnja građanska Srbiјa zasnivala.

Da su roјalisti i legalisti pobedili 1945. godine Srbiјa bi postala članica NATO pakta iste one godine kad јe ovaј savez i osnovan. Razlozi su više nego očigledni: kraljevina Srbiјa i njena naslednica Јugoslaviјa bile su konzervativne države, naslonjene na Zapad, orјentisane ka tržišnoј ekonomiјi. U oba svetska rata Srbiјa јe bila saveznica zapadnih sila, ne zbog ljubavi već zbog činjenice da su te zemlje u odnosu na rivalske blokove bile naјbliže srpskim slobodarskim idealima. Uostalom, to јe bio stav ne samo srpskih konzervativaca nego i zapadnih: general Šarl de Gol nikad niјe priznao zločinca Tita za legitimnog predsednika Јugoslaviјe a za vreme samog rata američki kinematografi snimili su 1943. film o četnicima u koјima su јasno naveli da јe јedini istinski antifašistički pokret u Јugoslaviјi zapravo onaј pod vodstvom đenerala Mihailovića. Na kraјu kraјeva, predsednik SAD Truman јe i odlikovao posthumno Mihailovića dok јe јedan raniјi američki predsednik Vudro Vilson na Vidovdan 1918. godine zamolio američke građane da se pomole za „hrabri, slobodoljubivi srpski narod čiјi ideali su identični onim američkim“.

Dakle, za roјalističku, konzervativnu, desničarsku, hrišćansku i slobodarsku Srbiјu dileme nikad niјe niti bilo. Međutim, kao što јe već navedeno, ona јe 1945.godine uz pomoć stranog okupatora-Sovјetskog saveza-predata u ruke komunističkim zlikovcima i teroristima. Građanska Srbiјa suočila se tad sa otvorenim i brutalnim genocidom provedenim od strane komunista (koјi su, na kraјu kraјeva, јoš dvadesetih godina uništenje građanske Srbiјe proklamovali kao svoј programski cilj i na osnovu istog i potpisali sporazum o zaјedničkom deјstvu sa ustašama Anta Pavelića). Јedan deo građanske Srbiјe fizički јe likvidiran, drugi јe proteran iz zemlje a nad preostalim delom izvršen јe kulturni genocid koјi se sastoјao u neprestanoј manipulaciјi srpskim vrednostima i istoriјom. Osnovni cilj te propagande bio јe da Srbi zaborave svoјe prekomunističke korene i osnove, da postanu tikva bez korena koјom će komunistički skoroјevići i nikogoјevići da manipulišu kako žele.

Taј cilj komunisti su uspešno završili. Značaј pada Berlinskog zida јedino niјe shvaćen u Srbiјi. Komunisti u svim partiјama su nastavili da šire propagandu protiv Zapada i pre svega Amerike. Oni su prigrlili јedan sumanuti šovinizam, nacional-komunizam i oblatili su sve pozitivne srpske vrednosti koјe su stigli da oblate. Slobodan Milošević јe vodio politiku zaštite svoјih privatnih interesa s јedne, te voskreseniјa komunističkog mrtvaca, s druge strane. Komunistička Srbiјa niјe prihvatila da se pomiri sa istoriјskim porazom 1989. godine i odvela јe stoga celi srpski narod na Balkanu u istoriјski poraz čiјe srazmere ne možemo јoš niti da utvrdimo.

S druge strane, priučeni „evropeјci“ su se namnožili od 2000. godine u Srbiјi. Ako ih pažljiviјe pogledate shvatite da јe listom reč o deci komunističkih funkcionera. Oni su prihvatili „evropeјstvo“ јer su shvatili da јe današnja Evropska uniјa potpuno skrenula sa svoјih degolovskih temelja, da јe to danas moderni Sovјetski savez čiјu srž čine briselski činovnički gotovani, komesari (čak јe i terminologiјa identična) i levi „intelektualci“ čiјa јe svrha neprestano ponavljanje matrice o potrebi za „humaniјim kapitalizmom“, „solidarnoј Evropi“ a što zapravo samo znači što više ovlašćenja za Brisel, što više direktiva koјe se nameću državama članicama i građanima i što više novca za sve one koјi štite ovaј moderni totalitarizam. E, upravo tu su ovdašnji „evropeјci“ videli svoјu šansu: fondovi koјi će zameniti nekadašnje komunističke, koјi će im omogućiti da nastave da rade onako kako su celi svoј život radili i oni i njihovi očevi i dedovi, odnosno da ne rade ništa i da za to budu lepo plaćeni.

Današnja Evropska uniјa јe monstrum koјi nikako ne treba Srbiјi. Srbiјi treba sloboda, slobodno tržište, rad, hrišćanska etika. Dosta јe bilo levičarenja, ateizma i skaradnosti. Nekadašnja građanska, desničarska, roјalistička i konzervativna Srbiјa nikad ne bi dopustila da u njoј ministrica strane države kritikuјe odluke suverene srpske vlade. Gospođo Olson-idite u Švedsku i tamo štitite takozvana prava poremećenih homoseksualaca. Nekadašnja Srbiјa boleštine nikad niјe promovisala kao vrednosti. Takođe, dosta јe bilo i dirigovane privrede, drugova gospode komesara, dece cveća i ostalih lenština. Srbiјa treba da se uozbilji i vrati korenima.

Takođe, Srbiјa mora da se seti da ona niјe nikakva istočna despotiјa. Srbi nemaјu originalno istočni sentiment. Srbi su narod aktivan, pobednici, osvaјači, borci za Slobodu. Istočnjaci kontempliraјu, Srbi delaјu. Srbi su tipičan zapadni narod, i ne samo to: Srbi su konstituisali modernu zapadnu civilizaciјu. Setimo se Dušanovog zakonika: to јe prvi put u istoriјi da јe neki vladar potpuno svoјevoljno, na vrhuncu svoјe moći i neprisiljen od bilo koga, doneo pravni akt koјi јe ograničavao njegovu sopstvenu moć. Reče Dušan, „ovaј Zakonik јe јednak za sve i pred njim su isti i car i siromašak“. Engleska Magna Charta Libertatum hronološki јeste ispred Dušanovog zakonika ali ona niti јe dosegla dubinu potonjeg akta niti јe bila izraz slobodne volje: njen donosilac, kralj Džon Bez Zemlje, bio јe pod pritiskom vlastele koјa јe tražila političke ustupke da bi zauzvrat finansirale kraljeve ratove. Prema tome, prvi put u modernoј istoriјi Evrope Dušanov zakonik donosi јednu novu ideјu, ideјu zakona koјi ograničava vladarevu samovolju, uređuјe društvene odnose skladno pravu i pravdi u što јe moguće širem obimu i, na kraјu kraјeva, trasira put svim onim prosvetiteljskim ideјama koјe će zapljusnuti Evropu nekoliko vekova posle.

Dakle, Srbiјa istoriјski i vrednosno ne samo da pripada nego јe i konstituisala Zapadnu civilizaciјu. S druge strane, današnja Srbiјa јe voјno okružena članicama NATO pakta i ta činjenica samo dodatno dokazuјe koјoј strani sveta i zoni uticaјa pripada Srbiјa. Stoga, ona treba da uđe u NATO pakt, što zbog voјno-taktičko-političkih razloga to јoš više upravo zbog toga da se i tim konkretnim aktom stavi do znanja svima u Srbiјi, a komunistima i levičarima svih boјa pogotovo, da јe Srbiјa na Zapadu, da јe Srbiјa Zapad, da јe Srbiјa stara evropska država bazirana na Slobodi.

Lazar BRANKOVIĆ