Saša Radulović-prvi srpski nekomunistički ministar posle Drugog svetskog rata

46787_0803-radulovic-foto-n-markovic_fNovi srpski ministar finansija za veoma kratko vreme po dolasku u vladu pokazao je ono što svi mi nekomunisti znamo veoma dobro: istinskom nekomunisti ne treba mnogo da iskaže tu svoju hvale vrednu osobinu. Ministar Radulović je već počeo da radi ono za šta se godinama javno zalagao: on insistira na smanjenju državne potrošnje i u tom svom zahtevu je i konkretan i jasan i odlučan. Takođe, on ne ostavlja prostora nekim međurešenjima kojima se srpska politika odlikuje od 1990.godine i takozvane tranzicije iz planske u tržišnu ekonomiju. On zahteva kapitalizam. I to je to.

Nije stoga čudo što se našao na udaru Dinkića, Đilasa i celokupne levičarske javnosti u Srbiji. Radulović insistira na smanjenju državne administracije (i to radikalnom smanjenju, ne kozmetičkom), smanjenju poreza i ubrzanju administrativnih procedura. On želi da uvede tržišnu privredu u Srbiji. Za razliku od Dinkića, tipičnog bljutavog socijaldemokrate, koji je smisao ekonomije video u tome da državni novac poklanja stranim kompanijama da ove rade u Srbiji ono što inače rade svuda po svetu bez tolikog ili bilo kakvog premiranja (da ne ulazimo sad u zanimljivu temu koliko su takvi srpski funkcioneri u proteklim godinama dobili novca na ime provizije od tih istih stranih kompanija u cilju poklanjanja novca poreskim obveznika istima). Stoga i ne čudi što Dinkić danas toliko arlauče na Radulovića ali čudi zbog čega srpski mediji ne urade sledeći domaći zadatak: kako je to moguće da se Mlađan Dinkić svih ovih godina u javnosti doživljava kao nekakav „neoliberal“ a celo vreme insistira na državnim subvencijama i direktnom uplitanju države u privredu? Odgovor na ovo pitanje je, naravno, veoma jasan i svodi se na to da su srpski novinari uglavnom elementarno (ekonomski) nepismeni.

Radulović apsolutno shvata osnovni problem Srbije-nerad. Javašluk. Neobrazovanost. On razume da srpska privreda očajnički treba rasterećenje. Kao što razume i da srpski tajkuni nisu srpska privreda no paraziti, štetočine i kriminalci. Njegov fokus je na ljudima iz srednjeg i malog biznisa koji se svakodnevno rvaju sa ogromnom birokratijom i neefikasnim pravosuđem. On insistira na smanjenju poreskog opterećenja jer shvata da je najbolje kad novac ostane kod onih koji su ga i zaradili. I tu se on jasno razlikuje od ministra finansija Krstića koji radi ono što i svi finansijski činovnici na svetu čine kad dođu na javnu funkciju: primenjuju recepte svojih profesora na fakultetima koji su većinski levičari i koji permanentno traže povećanje poreza kako bi osigurali prihode hronično rastućoj državnoj aparaturi koja je opet produkt potrebe da se država sve više meša u one poslove koji joj apsolutno ne pripadaju i time direktno krši lične slobode svojih građana. Krstić, prema tome, nije izuzetak: on bi, čovek, samo da povećava poreze. I to je sav njegov koncept, nema tu ništa dalje od toga.

Srbiji ne trebaju veći porezi. Srbija treba manje poreze, manje administracije, manje državne nadležnosti. Srbiji ne trebaju javna preduzeća koja nemilice troše novac poreskih obveznika i služe kao skrovišta za partijske aparatčike i hulje različitih vrsta. Srbiji treba konkurencija koja vuče privredu, a u toj neprestanoj utakmici čiji je najveći pobednik potrošač-država nema šta da se meša.

Zbog svega navedenog treba očekivati da će mnogi da napadaju Radulovića, počev od samih članova vlade. On je ipak prvi istinski srpski reformista nakon pada komunizma. On nije menjao svoje bazične vrednosne principe i ideje u proteklom periodu u zavisnosti od političkih potreba i interesa. On, na kraju krajeva, i nije političar. On nije bio Arkanov telohranitelj koji je u jednom momentu shvatio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. On nije išao kod mama Mire da bi ga pohvalila čika Slobi da mu da neku lepu funkciju u stranci. On nije 1990. grmio u Novom Pazaru da će neki sa turskim barjakom u ruci ostati i bez barjaka i bez ruke da bi potom otkrio Ameriku. On, verovali ili ne, nije čak bio recenzent ili makar autor uvodnog dela u nekoj Šešeljevoj knjizi da bi ga potom u biblioteci klepila po glavi Veberova „Protestantska etika“. Dakle, reč je o čoveku jasnih principa, jasnih ideja i odlučnih namera.

Nek` mu je Gospod u pomoći u vladi Srbije.

Lazar Branković

 

Advertisements

2 thoughts on “Saša Radulović-prvi srpski nekomunistički ministar posle Drugog svetskog rata

  1. Nema razloga da se bojimo za Radulovica,nije pozvan u vladu na slepo. Sigurno je da ga Vucic nece oterati jer se iz dana u dan pokazuje da je Vucic na prvom mestu razuman, to sto ne poznaje ekonomiju i zakone trzista ne znaci da ih nece nauciti.

  2. Naslov je pretenciozan. Bilo je još nekomunističkih ministara u srpskim vladama posle Drugog svetskog rata. Samo što sada ne mogu da se setim imena…

Odgovori

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s