Rent-a-patriota, borac protivu vaskolikog neoliberalnog zla

Informativno-političke emisije medijski kontaminiranog Komunistana prepune su „političkih analitičara“. Ovo zanimanje nije definisano niti jednom nomenklaturom Ministarstva prosvete ili inog biroa, ali se komotno može protumačiti i kao „nisam znao ništa konkretno da radim, pa sam odlučio do kraja života seruckati o politici u koju se najmanje razumijem“. Obično su to ugojeni zadrigli tipovi štreberskog outlooka, pojačani naočarima bez dioptrije (kako bi se stekao imidž intelektualca) iz kojih sipaju netom naučene fraze. Od „nacionalnih interesa“ do „imperijalističkih namjera međunarodne zajednice“. Od „zavjere trilateralne/Bilderberg/grupe/komisije“ do „pravdoljubivog naroda“. Od „socijalne pravde“ i „domaće pameti“ do „neoliberalnog zla“ i „stranih robovlasnika“. I najbitnije : od – do – konvertibilnih maraka ili ne(daj)Bože dolara. Za sva sranja koja već decenijama prosipaju i truju ovaj narod.

Suština je jednostavna – poslodavac, najčešće neko blizak nosiocima političke moći, bilo pozicija ili opozicija, uplati kotizaciju za angažman rent-a-patriote. Onda ovaj krene listati udžbenike istorije pa krene od Kosova pa naovamo. Malo izlista i Đidu i Ćosića (rane radove), malo Kardelja, malo Smilju Avramov i sve to lijepo upakuje u novinsku žvrljotinu ili TV nastup. Tema već godinama ista – ugroženost Srba, svi su protiv nas, Imperija, NATO, privatizacija, a bilo nam je tako lijepo.

Nikada nisu valjali ovi prethodni. Ovi sada su još na testu. Oni budući će biti pravi. Samo da zaustave neoliberalno divljanje. Da nam guzica i dalje bude na nekom institutu-fakultetu-akademiji k.p koje finansiraju poreski obveznici. Da nas ne diraju. Taj američki ološ-soroš.

Rent-a-patrioti je krvni neprijatelj sistem u kojem se radi, u kojem se stvara neka vrijednost. Rent-a-patrioti bez državne bezbednosti nema života. Rent-a-patrioti je vladavina zakona, a ne poslodavca – smrt.

Rent-a-patriota je svjestan ko je i šta je. Ovi što se dive njegovoj pameti i elokvenciji ga i zaslužuju.

Predrag KOROMAN

Rijaliti koncept i njegova humanistička ideja

Koliko puta ste već čuli rečenicu da rijaliti tv predstave služe da zaglupljuju ljude. Da su droga koja omamljuje plebs kojem potom, onako poremećene svesti, možete i najčupavija muda da prodate pod bubrege.

Potpuno pogrešna postavka stvari. Rijaliti šou ne zaglupljuje plebs: on je zapravo i kreiran da bi plebs imao šta da gleda.

Plebs je veoma primitivan, uvek, svuda i bez mogućnosti da se taj fakt promeni. Prosečan čovek je vazda samo to-prosečan. Ključna stvar koju teoretičari rijaliti zavera i masonskih podvala ne vide jeste da plebs nećete ni za jotu učiniti prosvećenijim tako što ćete mu iz dana u dan preko televizije tri sata dnevno čitati Dostojevskog. Čak i da ga primorate da to sluša-on ništa neće razumeti, jedini efekat može biti, ne dao Bog, da nekom padne na pamet da dokrajči babu iz komšiluka a la Raskoljnikov.

Prema tome, izuzetan je humanista bio onaj ko je izmislio rijaliti šou. Dao je proseku zabavu da ispuni svoje vreme. Dao mu je nešto što je kadar da razume i oseti.

Tu postoje i dodatni argumenti koji opravdavaju rijaliti predstave. Pre svega, razlozi bezbednosti: kao što lepo primećuje Del Boj (Mućke), današnje generacije u civilizovanom svetu hendikepirane su izostankom jednog krvavog rata. Mladi ljudi nemaju gde da troše energiju, oni stariji takođe nisu imali priliku da izraze svoju muškost i onda to pokušavaju da kompenzuju u svojim pedesetima kad počinju da se depiliraju, nabildavaju i muvaju dvadesetogodišnjakinje. Da nema rijalitija (pre njih popularne muzike i filma) ti ljudi bi postali veoma nervozni i opasni. Dok pristojan svet čita knjige, razmišlja kako da proširi delatnost svoje firme, uživa u slikama i Verdiju-nervozni plebs je na ulici i čini ono što je jedino sposoban kad je uznemiren-a to je rušenje.

„Hleba i igara“ koncept

Zaboravlja se često da je rimski plebs inicirao i neprestano  tražio i hleba i igara, istovremeno. Patriciji su popustili pod pritiskom i ovo je najvažniji istorijski, civilizacijski a ako hoćete i biološki uspeh i kompromis unutar ljudske vrste koju čini manjina pametnih i ostatak prosečnih. Veoma je opasno igrati se sa osnovnim principima. Kao što ne dirate sistemske fajlove u svom kompjuteru tako ne treba čačkati ni primarne elemente na kojima je zasnovan ljudski poredak. Kad plebsu dozvolite da se umeša u donošenje ključnih odluka (bilo kojih) time činite greh biblijskih razmera jer:

1. Stvarate opasnost da budete uništeni
2. Stvarete opasnost da sam plebs bude uništen
3. Stvarate opasnost da civilizacija bude izbrisana.

Ako govorimo o našim balkanskim uslovima potrebno je još više rijalitija. Pohvalna je tendencija rijalitizacije nauke, politike i kvaziozbiljnih medija jer u Komunistanu kao što je dobro i odavno poznato nema nikakve ozbiljne nauke, politike i medija. Dakle, rijalitizacija zapravo ne samo da razgolićuje tu suštinu nego čini i da se tri kategorije sklanjaju i ustupaju mesto ozbiljnim donosiocima odluka koji su, dakako, van Komunistana. Što opet pokazuje koliko je ovaj rijaliti koncept zapravo iznijansiran i kako ga je teško pojmiti posmatrajući samo jednu ili pet njegovih početnih dimenzija: kreatori ovog koncepta, kao i svih ostalih ključnih principa civilizacije, nisu budale i oni su savršeno dobro razumeli sve prednosti. Pri tom, naravno, tu ne mislim na vlasnike velikih medija koji to puštaju i zarađuju neku kintu-te levičarske protuve imaju ulogu onog dečka u bioskopu koji menja trake prilikom emitovanja filma.

Proleterski posao za proletere. And justice for all.

Lazar BRANKOVIĆ