Krstiću, mogao si to i na Megatrendu

wall-street-panika-lazar-krstic-300x199Prva mera novog ministra finansija u vladi Srbije Lazara Krstića u dlaku korespondira sa, kako ovaj to i sam kaže, ekonomskim načelima i predizbornim obećanjima premijera i predsednika socijalističke partije Ivice Dačića. Došao čovek lepo iz Amerike da nastavi čuvati socijalizam u Srbiji. Njegova genijalna ideja kojom planira da spase srpski budžet jeste, verovali ili ne, povećanje poreza. U principu, ista rešenja nude i akademici i doktori ekonomskih nauka ponikli na prestižnom Megatrendu, inače rasadniku kadrova za srpsku vladu i ostale javne institucije u Srbiji.

Uopšte ne želim da trošim vreme na objašnjavanje očitoga-a to je svakako potpuna sumanutost ovakve mere. Ajde samo da se fokusiramo na njene posledice.

Pre svega, zapitajmo se ko to u Srbiji ima platu veću od 1.000 evra a koja će biti predmet dodatnog oporezivanja. Samo dve grupe ljudi: oni koji već rade u državnoj službi i oni koji rade kod privatnika.

Oni koji rade u državnoj službi već primaju platu iz budžeta. Ovim potezom država će im uzeti deo novca kako bi im ga kasnije ponovo vratila. Interesantno, zar ne? Naravno, ne radi se ovde o tome da je državi mnogo dosadno pa se igra igrica sa svojim činovnicima već je reč o tome da je sve manje novca u budžetu a budžetlije žele da im plate budu redovne. Zbog toga je bila potrebna ovakva jedna mera kako bi se opravdala u javnosti dalja zaduženja koja će da uslede ali i da bi se dodatno ošišala ona druga grupa ljudi koja u Srbiji prima platu veću od 1.000 evra a to su oni koji rade kod privatnika.

Zamislite sad dobro šta čovek u današnjoj Srbiji treba da (u)radi kako bi zaradio 1.000 evra: koliko truda i vremena treba mesečno da troši, kakve akademske kvalifikacije treba da ima i koliko toga je spreman da žrtvuje. Pričamo ovde o onima koji pošteno zarađuju tu platu, ne o kriminalcima-ovi potonji ionako ne plaćaju porez. Dakle, ovom merom država Srbija direktno destimuliše one najvrednije i najsposobnije u njoj. Oni će, stoga, početi 1. ili manje da rade čime će njihove kompanije vremenom postajati sve nekonkurentnije, odnosno počeće da plaćaju sve manje poreza državi a možda na kraju potpuno bankrotiraju pri čemu će se dalje ugroziti desetine porodica koje su živele od tih firmi, odnosno 2. odlučiće da napuste Srbiju (Komunistan) i lepo odu u neku zemlju u kojoj se rad daleko više ceni i plaća.

E sad, bilo bi dobro da drugovi eksperti sa Megatrenda izračunaju koliko košta stvaranje kvalitetnog kadra u privredi i koliko traje to stvaranje. Takođe, koliko društvo i državu košta odlazak tog kadra iz zemlje. Ovo je operacija iz nekoliko koraka te mislim da je fer megatrend-brend-dendijima ostaviti primereno vreme da to izračunaju. Recimo, desetak meseci. Doduše, uz pomoć Jejl genijalca možda im to uspe i nešto brže.

Inače, vrlo je zanimljivo kako oni koji se navodno bore za prava radnika uvek zalažu za lošiji položaj pravih radnika dok svu svoju pažnju posvećuju neradnicima i lezilebovićima koje, sistemom uravnilovke, pokušavaju veštačkim putem i tuđim parama očuvati „jednakima“ a što je, naravno, ne samo potpuno glupo nego i nepravedno i neprirodno jer ljudi nisu jednaki.

No, ovde sad postoji nešto još interesantnije. Naime, celo ovo vreme koliko je trajala šarada oko rekonstrukcije vlade ponavljala se ta priča kako Srbiji trebaju obrazovani i mladi stručnjaci. Kako joj nedostaje njihova pamet i energija. Ovim potezom Srbija je zapravo samo poručila da rad, pamet i energija i dalje nisu poželjni u Srbiji. Sposobni mladi ljudi trebaju ili odmah da napuste zemlju (ako mogu) ili da na sve moguće načine izbegnu plaćanje ovog danka jer je apsolutno jasno ko će trošiti njihove pare: birokratija i društveni paraziti koji im apsolutno ništa ne rade zauzvrat sem što im neprestano zagorčavaju život.

Vlada Srbije na sva zvona poziva ljude iz celog sveta da dođu u Srbiju ali šta im ona to u Srbiji nudi? Harač? Jednu od najglomaznijih svetskih birokratija? Hrastove i kruške? Megatrend eksperte? O čemu mi ovde pričamo?

I ova matrica se neprestano ponavlja ko god da je na vlasti od 1945.godine. Svaka vlada jedino čuva socijalizam. Zbog čega gospodo iz vlade niste prvo otpustili dve trećine birokrata? Zbog čega niste prvo otpustili partijske aktiviste koje ste pozapošljavali po javnim preduzećima? Zašto ste prvo udarili po onima najvrednijima koje Srbija ima?

Odgovor je jasan: zato što ste prljavi komunisti i zato što je to najlakše. Ovih vrednih i sposobnih je malo i oni ne glasaju. Ne žele da idu na izbore jer prepoznaju crvenu bandu u svim strankama. Vi volite jednostavne mere koje će primitivna rulja u svojoj neprestanoj potrebi da unizi sve one koji su iznad nje da pozdravi. To je jedino čime se vodite. To, i vaše fotelje i ambicije, naravno.

Zbog toga je jasno da su sve one velike reči o promenama u Srbiji bile jedno veliko ništa. Na prvom ozbiljnom koraku ste pali, drugovi. Ponovo udarate po „klasnom neprijatelju“, isto kao i pre sedamdeset godina.

I zato vas treba raskrinkati do kraja.

Lazar BRANKOVIĆ

Advertisements

Krstićev istorijski posao

Pojava Lazara Krstića na medijskom nebu Srpske Post-Jugoslovenske Socijalističke Republike (Branković u svom tekstu to naziva srpskim Komunistanom, SPJSR) uzburkala je duhove. Levičari svih boja i nijansi, od Latinkinih internacionalista do Dobricinih nacional-boljševika su u mladom diplomcu sa Jejla videli smrtnu opasnost. Dok se ovi prvi brinu za svoje mukom stečene privilegije na bazi lažne slike reformatora i dežurnih opozicionara, odnosno moralnih autoriteta tzv. „Druge Srbije“, srpski nebeski misionari su u ovome negolobradom mladiću prepoznali još jednu ujdurmu trulog zapada protiv hibridne i autentične osovine Draža-Tito-Leka-Sloba. I dok je za drugosrbijance, kvazi-građansku kvazi-elitu ovo pitanje opstanka u suženom političkom prostoru delovanja, a sasvim izvesno i smanjenje ino-novčanih podsticaja ukoliko se stvari pomaknu sa mrtve tačke, politička anihilacija je za ove druge zagarantovana. Ukratko, svi se boje da bi Krstić mogao i da nešto uradi po pitanju narušavanja višedecenijske ravnoteže između lažnih reformatora i lažnih patriota, beskrajnog tranzicionog ekvilibrijuma.

Kako to obično biva kada nam u posetu dolaze ekspert mesije (a nije da ih do sada nismo imali), nakon početnog uzbuđenja u Udbom kontaminirani medijski prostor počele su se slevati raznorazne informacije o pravcima delovanja budućeg ministra finansija. U početku je, kao Štros Kanova supstitucija, Krstić delovao kao Đelić ili Dinkić verzija 2.0. što bi vaskoliko srpstvo nekako i prihvatilo, no današnjom najavom da će prvi potezi biti privatizacija državnih gubitaša i drastično smanjenje javne potrošnje, stvari su se počele rapidno menjati.

Ako bi za trenutak pretpostavili da ovo pisanje Jutarnjeg nije samo plašenje naroda plasirano od strane drugova iz Karamarkovog obaveštajnog kružoka i da postoji nekakva nada da će Krstić krenuti u neophodne reforme, potrebno je sagledati i kakve bi mu prepreke mogle stajati na tom putu. Za početak, a i za kraj, Krstić će protiv sebe imati sve. Ali bukvalno sve. Dačića kao koalicionog partnera koji ima dijametralno suprotna uverenja po pitanju privrednih giganata gubitaša, ali i gotovo sve ostale političke partije kojima bi bez javnih preduzeća, upravnih i nadzornih odbora, komisija, vanbudžetskih fondova i postojećeg glomaznog državnog aparata borba za vlast postala besmislena. Tu mislim i na SNS koji bi ga inicijalno podržao, ali čija bi se podrška u slučaju realizacije čak i malog dela proklamovanih ciljeva postepeno topila sve dok se ne bi pretvorila u otvoreni odstrel, poput Milana Panića sa početka devedesetih.

Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Krstić predlog Aleksandra Vučića koji u ovom trenutku uživa značajnu podršku srpskog biračkog tela. Podrška prvog podpredsednika je značajan inicijalni faktor, ali bez izbora na kojima bi ta podrška bila verifikovana, ipak nedovoljan za bilo kakvu krupnu reformu. Dodamo li tome i sve češće nesuglasice na relaciji Vučić – Nikolić, nije teško pretpostaviti da bi se Krstić mogao obresti i u populističkom nadmudrivanju unutar samih naprednjaka. Isturanje Krstića kao frontmena u sprovođenju socijalno bolnih rezova je politički posmatrano  mudar potez Aleksandra Vučića, jer bi u prvom značajnijem padu rejtinga diplomac na sebe morao preuzeti odgovornost za neuspeh. Vučič bi eventualno priznao da je načinio pogrešan izbor, ali hej, ko će se toga sećati do sljedećeg izbornog ciklusa…

Dverjane, obrazaše, DSS-ovce i ostale iz kruga nacional-boljševičkog pakla ne treba ni da spominjem. Sama činjenica da mladi Krstić dolazi direktno iz Imperije je dovoljan dokaz zlokobne  namere da se Srbija rasparča, privatizuje, a možda usput i pokatoliči. Malo Amfilohija, malo spontanih protesta protiv prodaje porodičnog srebra, radnika i sindikata na ulicama, i Krstiću bi bila kupljena karta u jednom smeru. Preko bare, ako ne i nešto gore.

Druga hipoteza kojom bih hteo da se bavim je da je Krstićeva i Vučićeva namera iskrena. Da zaista žele da izbave Srbiju iz kandži etatizma, kolektivizma i demokratskog socijalizma. U tom slučaju biće potrebno nešto više i od Vebera i od Jejla. Potrebni su uverenje i odlučnost.

Uverenje da će Srbija neophodnom političkom i ekonomskom liberalizacijom konačno postati slobodna i prosperitetna zemlja. Odlučnost da se ne odustaje od cilja i po cenu političkih  i ekonomskih turbulencija kojih će nesumnjivo biti. Čak ni po cenu fizičke ugroženosti. Vladavina Margaret Tačer tokom osamdesetih je sjajan primer i jednog i drugog i trećeg, ali i dobar putokaz na koji način se od zemlje i društva koji su na ivici ambisa može doći do okvira u kojem se može živeti od sopstvenog rada i poslovnog umeća. Lejdi je i sama nešto govorila o tome još davne 1977., dve godine pre nego što je preuzela vlast od nesposobnog Džejmsa Kalahana i laburista.

Čini se da priča o Lazaru Krstiću tek počinje. Ili sa štitom ili na štitu. Trećeg nema.

Predrag KOROMAN