Šta bi Marks rekao Saši Raduloviću

proofDruže Raduloviću, osnovni razlog zbog kojeg će propasti Vaše najavljene reforme jeste taj što u Srbiji ne postoji istorijski razvijena društvena klasa koja podržava ekonomski koncept koji zagovarate. Da ste čitali malo više ako ne mene a ono makar Hegela shvatili biste da je uzaludan sav Vaš trud: neumitna logika istorijskog materijalizma jasno predočava da svaku promenu u istoriji civilizacije mogu izneti jedino svesne i organizovane društvene grupe koje reprezentuju određenu klasu i rade na ostvarenju njenih objektivnih ciljeva. A iza Vas ne stoji niko“.

To bi bila suština poruke Karla Marksa upućena srpskom ministru ekonomije Saši Raduloviću povodom njegovih najavljenih ekonomskih reformi. Naravno, Marks je ipak bio gospodin čovek, uljudan i školovan, i on bi kulturno razgovarao sa Radulovićem iako bi se njim složio oko malo čega. Za razliku od Marksa, predstavnici sindikata u Srbiji su polupismeni korumpirani divljaci koje je udba zavrbovala upravo zbog manjka pameti i čestitosti a zbog viška alavosti, te je sa njima bilo kakav smislen i učtiv razgovor nemoguć čega su i oni svesni, te i odbijaju da razgovaraju o bilo čemu što nije vezano za uzimanje novca iz budžeta.

Zašto Radulovićeve reforme ne mogu da prođu u Srbiji? Zašto tu kapitalizam ne može da prođe? Pa upravo zbog toga jer ne postoji ozbiljna društvena klasa kojoj je pošten rad, preduzetništvo i ekonomija čistih računa u interesu. Ajde da pričamo vrlo konkretno: uzmimo primer predsednika srpskog parlamenta Nebojšu Stefanovića. On u životu ima Megatrend privatni fakultet i državnu službu. Ne postoje njegove reference u radu i rezultatima na tržištu u nekoj kompaniji. On se protivi reformama koje donose kapitalizam u Srbiju zato što je predstavnik u zemlji veoma snažne i uticajne klase partitokrata. To su ljudi koji se bave politikom radi dobijanja novca iz partijskih i javnih kasa. Oni ne mogu da rade na slobodnom tržištu jer ih niko ozbiljan ne bi angažovao, prosto zato jer su nesposobni. Njihov primarni interes jeste održavanje postojećeg stanja u kojem dobijate državni posao aktivnim zalaganjem u partiji. To vam je danas prosečan SNS član, DS član, SPS član, URS član i svaki drugi aktivan član neke partije. Njihova zajednička karakteristika je da nigde na svetu ništa ne bi postigli već samo u Srbiji preko svojih partija.

Drugi konkretan primer je Ljubiša Orbović. Ta humanoidna kreatura je predstavnik klase javnih sindikatlija i budžetlija. Oni služe da u predizbornim kampanjama nekoga podrže ili ne podrže. Oni su veoma uticajni jer imaju posao na kojem ništa ne rade te stoga imaju i dosta vremena da čine razne stvari koje su umilne svakoj vlasti. Zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji ima oko 700.000, javni sektor najviše i zapošljava ljudi, te niti jedna partija ne bi da se odrekne tih glasova.

Treči konkretan primer je Milan Krkobabić Drugi. On predstavlja uticajnu klasu penzionera čije se poreklo veže još za pretutankamonsku eru. On, mlađan i poletan, bi da upokojava neoliberalne vampire u Srbiji koju su on i njemu slični već odavno upokojili i održali joj prekadu. Dotični je direktor javnog preduzeća, otac mu je ministar, sin-takođe javni službenik. Logično, oni smatraju da ništa bolje nije za jednu porodicu sem kad su joj svi na državnim jaslama. Zamislite samo dinastiju Krkobabića koja živi u Nemačkoj, Americi ili na Novom Zelandu. Šta mislite čime bi se bavili i da li bi bili zadovoljni time, pogotovo nakon položaja u Srbiji? Sad vas molim da zamislite sve te države da ih vodi dinastija: koliko biste im dali godina života još? Ne Krkobabićima, nego tim pomenutim državama? Penzioneri u Srbiji su veoma uticajni jer su to mahom komunistički pregaoci, dakle oni koji su za svog radnog veka od socijalističke Jugoslavije i Srbije načinili zemlju koja je postala jedna od najvažnijih u svetu, ujedno i najrazvijenijih. Uostalom, pogledajte oko sebe i naklonite se plodovima njihovog rada.

I četvrti konkretan primer, mada ne manje značajan, može biti bilo ko od sledećih: Dragan Đilas, Milan Beko, Stanko Subotić, Miroslav Mišković, Vuk Hamović. Društvena klasa tajkuna. Svaka stranka ima nekog svog tajkuna, a svi tajkuni su proizvod države koja im je omogućila da se enormno obogate. Oni ne žele slobodno tržište jer više ne bi mogli da koriste privilegije nameštenih tendera, državnih subvencija i ostalih pogodnosti koje im je država godinama davala. Oni, istina, nemaju ništa protiv toga da se umanje prava radnika u njihovim kompanijama ali itekako ih svrbi slobodna konkurencija, oduzimanje monopola, prestanak subvencija, uvođenje jasnih poslovnih pravila. Zato se i oni opiru slobodnom tržištu za koje će Dragan Đilas, inače veliki poslovni čovek kako on voli da misli za sebe, reći da je stvar prošlog stoleća. Logično da za njega jeste jer na slobodnom tržištu on nikad ne bi stekao bogastvo koje je stekao. To tako može samo u Srbiji uz nesebičnu pomoć nacionalnog investicionog plana na čijem je sprovođenju po odluci Borisa Tadića Đilas godinama radio.

Dakle, kakav izbor sa Stefanovićem (partitokratijom), Orbovićem (birokratijom), Subotićem i kompanije, kao i Krkobabićima (penzioneri mutirani u sve pomenute kategorije) ima Aleksandar Vučić? Da li će postupiti skladno protestantskoj radnoj etici? Da li će iskoristiti singapurska iskustva? Da li će ostati dosledan svojoj proreformskoj i protržišnoj retorici?

Neće. Napraviće neki truli kompromis koji će predstaviti kao najbolje moguće rešenje a koji neće značiti ništa, samo zarad glasova. Jer, Aleksandar Vučić, poput svakog srpskog vožda, najviše na svetu voli svoj narod a malo još više voli kad narod voli njega. Rejting. Pa ne pobeđuje se na izborima od glasova onih koji rade u privatnom sektoru. Oni su toliko umorni nedeljom da i ne idu na glasanje. Uostalom, nijedna partija nije za njih, zašto bi i glasali na prvom mestu.

46787_0803-radulovic-foto-n-markovic_fTu se vraćamo drugu Marksu. Jedina klasa koja ima interes za Radulovićeve (kapitalističke) reforme u Srbiji jesu radnici u privatnom sektoru, vlasnici malih i srednjih preduzeća i nezaposleni. Oni su inače i većina u Srbiji. Međutim, oni su potpuno neorganizovani a ne mogu biti organizovani jer nemaju dovoljno para i vremena (radnici u privatnom sektoru, vlasnici MSP, s tim da je ovih drugih sve manje budući da ih uništavaju tajkuni koji nisu ništa drugo do ekonomska podkategorija državnih birokrata), ili nemaju para uopšte (nezaposleni). Pazite, partitokratija, tajkuni i birokratija ima sve vreme sveta da lobira, pije kafe, pravi spletke. Oni su plaćeni za to novcem poreskih obveznika. Oni svakodnevno rovare i održavaju klimu koja onemogućuje promene koje bi značile kraj njihovom bubašvabskom stilu života. Za to vreme većina (nezaposleni, zaposleni u privatnom sektoru i vlasnici MSP) apsolutno nisu u stanju da se na adekvatan način organizuju i istaknu svoje interese. Zato je Radulović usamljen iako većina ima interes da ga podržava.

Nezaposleni u Srbiji imaju najveći mogući interes da Radulovićeve reforme prođu. Sindikati rade protivno njihovim interesima. Pošten poslodavac u Srbiji nema previše novca na raspolaganju i on se ne odlučuje da zaposli novoga radnika jer je svestan koliko to košta, odnosno koliko država uzima novca po svakom radnom mestu. Kapitalistička logika je jasna i ona je zasnovana na produktivnosti, efikasnosti i profitu. Ako nema tih elemenata, postoji problem. Ako postoje ti elemetni privreda raste, povećava se zaposlenost i životni standard. Nema napretka bez stimulisanja rada, kreativnosti i investiranja. A zagarantovana je stagnacija i lagano odumiranje svuda tamo gde se štite neproduktivni i neinventivni. Restriktivno radno zakonodastvo koje pogoduje jedino zaposlenima u javnom sektoru koji nemaju nikakvog realnog posla uz redovna primanja apsolutno onemogućuje nova zapošljavanja i zato je tu pod hitno potrebna beskompromisna promena koja će omogućiti lakša zapošljavanja i od koje će kvalitetni radnici imati jedino koristi jer će porasti cena rada onih koji vrede. Sledstveno i pravično, oni koji ne vrede i neće imati nikakvu vajnu sudbinu. Pa deca slobodno neka upisuju fakultete i škole koji im ne predaju nikakva korisna znanja. Svako treba da odgovara za svoje izbore.

Zato su Raduloviću već spremili medijskog toplog zeca. Cilj je jasan: diskreditovati čoveka svakom mogućom obmanom i manipulacijom. Koristiti svakog čoveka koji ima interes da se u Srbiji ništa pozitivno ne promeni. Pasivizirati nezaposlene Stanijinom guzicom i sličnom kulturnom ponudom koju svakodnevno građanima nude eminentni beogradski mediji.

„Cilj opravdava sredstva“, vole komunisti da citiraju Makijavelija. U ovom konkretnom slučaju, cilj je jasan: sačuvati privilegije po svaku cenu! Sve im je na kocki. I spremni su da idu do kraja.

Lazar Branković

Advertisements

Saša Radulović-prvi srpski nekomunistički ministar posle Drugog svetskog rata

46787_0803-radulovic-foto-n-markovic_fNovi srpski ministar finansija za veoma kratko vreme po dolasku u vladu pokazao je ono što svi mi nekomunisti znamo veoma dobro: istinskom nekomunisti ne treba mnogo da iskaže tu svoju hvale vrednu osobinu. Ministar Radulović je već počeo da radi ono za šta se godinama javno zalagao: on insistira na smanjenju državne potrošnje i u tom svom zahtevu je i konkretan i jasan i odlučan. Takođe, on ne ostavlja prostora nekim međurešenjima kojima se srpska politika odlikuje od 1990.godine i takozvane tranzicije iz planske u tržišnu ekonomiju. On zahteva kapitalizam. I to je to.

Nije stoga čudo što se našao na udaru Dinkića, Đilasa i celokupne levičarske javnosti u Srbiji. Radulović insistira na smanjenju državne administracije (i to radikalnom smanjenju, ne kozmetičkom), smanjenju poreza i ubrzanju administrativnih procedura. On želi da uvede tržišnu privredu u Srbiji. Za razliku od Dinkića, tipičnog bljutavog socijaldemokrate, koji je smisao ekonomije video u tome da državni novac poklanja stranim kompanijama da ove rade u Srbiji ono što inače rade svuda po svetu bez tolikog ili bilo kakvog premiranja (da ne ulazimo sad u zanimljivu temu koliko su takvi srpski funkcioneri u proteklim godinama dobili novca na ime provizije od tih istih stranih kompanija u cilju poklanjanja novca poreskim obveznika istima). Stoga i ne čudi što Dinkić danas toliko arlauče na Radulovića ali čudi zbog čega srpski mediji ne urade sledeći domaći zadatak: kako je to moguće da se Mlađan Dinkić svih ovih godina u javnosti doživljava kao nekakav „neoliberal“ a celo vreme insistira na državnim subvencijama i direktnom uplitanju države u privredu? Odgovor na ovo pitanje je, naravno, veoma jasan i svodi se na to da su srpski novinari uglavnom elementarno (ekonomski) nepismeni.

Radulović apsolutno shvata osnovni problem Srbije-nerad. Javašluk. Neobrazovanost. On razume da srpska privreda očajnički treba rasterećenje. Kao što razume i da srpski tajkuni nisu srpska privreda no paraziti, štetočine i kriminalci. Njegov fokus je na ljudima iz srednjeg i malog biznisa koji se svakodnevno rvaju sa ogromnom birokratijom i neefikasnim pravosuđem. On insistira na smanjenju poreskog opterećenja jer shvata da je najbolje kad novac ostane kod onih koji su ga i zaradili. I tu se on jasno razlikuje od ministra finansija Krstića koji radi ono što i svi finansijski činovnici na svetu čine kad dođu na javnu funkciju: primenjuju recepte svojih profesora na fakultetima koji su većinski levičari i koji permanentno traže povećanje poreza kako bi osigurali prihode hronično rastućoj državnoj aparaturi koja je opet produkt potrebe da se država sve više meša u one poslove koji joj apsolutno ne pripadaju i time direktno krši lične slobode svojih građana. Krstić, prema tome, nije izuzetak: on bi, čovek, samo da povećava poreze. I to je sav njegov koncept, nema tu ništa dalje od toga.

Srbiji ne trebaju veći porezi. Srbija treba manje poreze, manje administracije, manje državne nadležnosti. Srbiji ne trebaju javna preduzeća koja nemilice troše novac poreskih obveznika i služe kao skrovišta za partijske aparatčike i hulje različitih vrsta. Srbiji treba konkurencija koja vuče privredu, a u toj neprestanoj utakmici čiji je najveći pobednik potrošač-država nema šta da se meša.

Zbog svega navedenog treba očekivati da će mnogi da napadaju Radulovića, počev od samih članova vlade. On je ipak prvi istinski srpski reformista nakon pada komunizma. On nije menjao svoje bazične vrednosne principe i ideje u proteklom periodu u zavisnosti od političkih potreba i interesa. On, na kraju krajeva, i nije političar. On nije bio Arkanov telohranitelj koji je u jednom momentu shvatio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. On nije išao kod mama Mire da bi ga pohvalila čika Slobi da mu da neku lepu funkciju u stranci. On nije 1990. grmio u Novom Pazaru da će neki sa turskim barjakom u ruci ostati i bez barjaka i bez ruke da bi potom otkrio Ameriku. On, verovali ili ne, nije čak bio recenzent ili makar autor uvodnog dela u nekoj Šešeljevoj knjizi da bi ga potom u biblioteci klepila po glavi Veberova „Protestantska etika“. Dakle, reč je o čoveku jasnih principa, jasnih ideja i odlučnih namera.

Nek` mu je Gospod u pomoći u vladi Srbije.

Lazar Branković