Šta bi Marks rekao Saši Raduloviću

„Druže Raduloviću, osnovni razlog zbog kojeg će propasti Vaše najavljene reforme jeste taj što u Srbiji ne postoji istorijski razvijena društvena klasa koja podržava ekonomski koncept koji zagovarate. Da ste čitali malo više ako ne mene a ono makar Hegela shvatili biste da je uzaludan sav Vaš trud: neumitna logika istorijskog materijalizma jasno predočava da svaku promenu u istoriji civilizacije mogu izneti jedino svesne i organizovane društvene grupe koje reprezentuju određenu klasu i rade na ostvarenju njenih objektivnih ciljeva. A iza Vas ne stoji niko“.

To bi bila suština poruke Karla Marksa upućena srpskom ministru ekonomije Saši Raduloviću povodom njegovih najavljenih ekonomskih reformi. Naravno, Marks je ipak bio gospodin čovek, uljudan i školovan, i on bi kulturno razgovarao sa Radulovićem iako bi se njim složio oko malo čega. Za razliku od Marksa, predstavnici sindikata u Srbiji su polupismeni korumpirani divljaci koje je udba zavrbovala upravo zbog manjka pameti i čestitosti a zbog viška alavosti, te je sa njima bilo kakav smislen i učtiv razgovor nemoguć čega su i oni svesni, te i odbijaju da razgovaraju o bilo čemu što nije vezano za uzimanje novca iz budžeta.

Zašto Radulovićeve reforme ne mogu da prođu u Srbiji? Zašto tu kapitalizam ne može da prođe? Pa upravo zbog toga jer ne postoji ozbiljna društvena klasa kojoj je pošten rad, preduzetništvo i ekonomija čistih računa u interesu. Ajde da pričamo vrlo konkretno: uzmimo primer predsednika srpskog parlamenta Nebojšu Stefanovića. On u životu ima Megatrend privatni fakultet i državnu službu. Ne postoje njegove reference u radu i rezultatima na tržištu u nekoj kompaniji. On se protivi reformama koje donose kapitalizam u Srbiju zato što je predstavnik u zemlji veoma snažne i uticajne klase partitokrata. To su ljudi koji se bave politikom radi dobijanja novca iz partijskih i javnih kasa. Oni ne mogu da rade na slobodnom tržištu jer ih niko ozbiljan ne bi angažovao, prosto zato jer su nesposobni. Njihov primarni interes jeste održavanje postojećeg stanja u kojem dobijate državni posao aktivnim zalaganjem u partiji. To vam je danas prosečan SNS član, DS član, SPS član, URS član i svaki drugi aktivan član neke partije. Njihova zajednička karakteristika je da nigde na svetu ništa ne bi postigli već samo u Srbiji preko svojih partija.

Drugi konkretan primer je Ljubiša Orbović. Ta humanoidna kreatura je predstavnik klase javnih sindikatlija i budžetlija. Oni služe da u predizbornim kampanjama nekoga podrže ili ne podrže. Oni su veoma uticajni jer imaju posao na kojem ništa ne rade te stoga imaju i dosta vremena da čine razne stvari koje su umilne svakoj vlasti. Zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji ima oko 700.000, javni sektor najviše i zapošljava ljudi, te niti jedna partija ne bi da se odrekne tih glasova.

Treči konkretan primer je Milan Krkobabić Drugi. On predstavlja uticajnu klasu penzionera čije se poreklo veže još za pretutankamonsku eru. On, mlađan i poletan, bi da upokojava neoliberalne vampire u Srbiji koju su on i njemu slični već odavno upokojili i održali joj prekadu. Dotični je direktor javnog preduzeća, otac mu je ministar, sin-takođe javni službenik. Logično, oni smatraju da ništa bolje nije za jednu porodicu sem kad su joj svi na državnim jaslama. Zamislite samo dinastiju Krkobabića koja živi u Nemačkoj, Americi ili na Novom Zelandu. Šta mislite čime bi se bavili i da li bi bili zadovoljni time, pogotovo nakon položaja u Srbiji? Sad vas molim da zamislite sve te države da ih vodi dinastija: koliko biste im dali godina života još? Ne Krkobabićima, nego tim pomenutim državama? Penzioneri u Srbiji su veoma uticajni jer su to mahom komunistički pregaoci, dakle oni koji su za svog radnog veka od socijalističke Jugoslavije i Srbije načinili zemlju koja je postala jedna od najvažnijih u svetu, ujedno i najrazvijenijih. Uostalom, pogledajte oko sebe i naklonite se plodovima njihovog rada.

I četvrti konkretan primer, mada ne manje značajan, može biti bilo ko od sledećih: Dragan Đilas, Milan Beko, Stanko Subotić, Miroslav Mišković, Vuk Hamović. Društvena klasa tajkuna. Svaka stranka ima nekog svog tajkuna, a svi tajkuni su proizvod države koja im je omogućila da se enormno obogate. Oni ne žele slobodno tržište jer više ne bi mogli da koriste privilegije nameštenih tendera, državnih subvencija i ostalih pogodnosti koje im je država godinama davala. Oni, istina, nemaju ništa protiv toga da se umanje prava radnika u njihovim kompanijama ali itekako ih svrbi slobodna konkurencija, oduzimanje monopola, prestanak subvencija, uvođenje jasnih poslovnih pravila. Zato se i oni opiru slobodnom tržištu za koje će Dragan Đilas, inače veliki poslovni čovek kako on voli da misli za sebe, reći da je stvar prošlog stoleća. Logično da za njega jeste jer na slobodnom tržištu on nikad ne bi stekao bogastvo koje je stekao. To tako može samo u Srbiji uz nesebičnu pomoć nacionalnog investicionog plana na čijem je sprovođenju po odluci Borisa Tadića Đilas godinama radio.

Dakle, kakav izbor sa Stefanovićem (partitokratijom), Orbovićem (birokratijom), Subotićem i kompanije, kao i Krkobabićima (penzioneri mutirani u sve pomenute kategorije) ima Aleksandar Vučić? Da li će postupiti skladno protestantskoj radnoj etici? Da li će iskoristiti singapurska iskustva? Da li će ostati dosledan svojoj proreformskoj i protržišnoj retorici?

Neće. Napraviće neki truli kompromis koji će predstaviti kao najbolje moguće rešenje a koji neće značiti ništa, samo zarad glasova. Jer, Aleksandar Vučić, poput svakog srpskog vožda, najviše na svetu voli svoj narod a malo još više voli kad narod voli njega. Rejting. Pa ne pobeđuje se na izborima od glasova onih koji rade u privatnom sektoru. Oni su toliko umorni nedeljom da i ne idu na glasanje. Uostalom, nijedna partija nije za njih, zašto bi i glasali na prvom mestu.

Tu se vraćamo drugu Marksu. Jedina klasa koja ima interes za Radulovićeve (kapitalističke) reforme u Srbiji jesu radnici u privatnom sektoru, vlasnici malih i srednjih preduzeća i nezaposleni. Oni su inače i većina u Srbiji. Međutim, oni su potpuno neorganizovani a ne mogu biti organizovani jer nemaju dovoljno para i vremena (radnici u privatnom sektoru, vlasnici MSP, s tim da je ovih drugih sve manje budući da ih uništavaju tajkuni koji nisu ništa drugo do ekonomska podkategorija državnih birokrata), ili nemaju para uopšte (nezaposleni). Pazite, partitokratija, tajkuni i birokratija ima sve vreme sveta da lobira, pije kafe, pravi spletke. Oni su plaćeni za to novcem poreskih obveznika. Oni svakodnevno rovare i održavaju klimu koja onemogućuje promene koje bi značile kraj njihovom bubašvabskom stilu života. Za to vreme većina (nezaposleni, zaposleni u privatnom sektoru i vlasnici MSP) apsolutno nisu u stanju da se na adekvatan način organizuju i istaknu svoje interese. Zato je Radulović usamljen iako većina ima interes da ga podržava.

Nezaposleni u Srbiji imaju najveći mogući interes da Radulovićeve reforme prođu. Sindikati rade protivno njihovim interesima. Pošten poslodavac u Srbiji nema previše novca na raspolaganju i on se ne odlučuje da zaposli novoga radnika jer je svestan koliko to košta, odnosno koliko država uzima novca po svakom radnom mestu. Kapitalistička logika je jasna i ona je zasnovana na produktivnosti, efikasnosti i profitu. Ako nema tih elemenata, postoji problem. Ako postoje ti elemetni privreda raste, povećava se zaposlenost i životni standard. Nema napretka bez stimulisanja rada, kreativnosti i investiranja. A zagarantovana je stagnacija i lagano odumiranje svuda tamo gde se štite neproduktivni i neinventivni. Restriktivno radno zakonodastvo koje pogoduje jedino zaposlenima u javnom sektoru koji nemaju nikakvog realnog posla uz redovna primanja apsolutno onemogućuje nova zapošljavanja i zato je tu pod hitno potrebna beskompromisna promena koja će omogućiti lakša zapošljavanja i od koje će kvalitetni radnici imati jedino koristi jer će porasti cena rada onih koji vrede. Sledstveno i pravično, oni koji ne vrede i neće imati nikakvu vajnu sudbinu. Pa deca slobodno neka upisuju fakultete i škole koji im ne predaju nikakva korisna znanja. Svako treba da odgovara za svoje izbore.

Zato su Raduloviću već spremili medijskog toplog zeca. Cilj je jasan: diskreditovati čoveka svakom mogućom obmanom i manipulacijom. Koristiti svakog čoveka koji ima interes da se u Srbiji ništa pozitivno ne promeni. Pasivizirati nezaposlene Stanijinom guzicom i sličnom kulturnom ponudom koju svakodnevno građanima nude eminentni beogradski mediji.

„Cilj opravdava sredstva“, vole komunisti da citiraju Makijavelija. U ovom konkretnom slučaju, cilj je jasan: sačuvati privilegije po svaku cenu! Sve im je na kocki. I spremni su da idu do kraja.

Lazar Branković

Saša Radulović-prvi srpski nekomunistički ministar posle Drugog svetskog rata

Novi srpski ministar finansija za veoma kratko vreme po dolasku u vladu pokazao je ono što svi mi nekomunisti znamo veoma dobro: istinskom nekomunisti ne treba mnogo da iskaže tu svoju hvale vrednu osobinu. Ministar Radulović je već počeo da radi ono za šta se godinama javno zalagao: on insistira na smanjenju državne potrošnje i u tom svom zahtevu je i konkretan i jasan i odlučan. Takođe, on ne ostavlja prostora nekim međurešenjima kojima se srpska politika odlikuje od 1990.godine i takozvane tranzicije iz planske u tržišnu ekonomiju. On zahteva kapitalizam. I to je to.

Nije stoga čudo što se našao na udaru Dinkića, Đilasa i celokupne levičarske javnosti u Srbiji. Radulović insistira na smanjenju državne administracije (i to radikalnom smanjenju, ne kozmetičkom), smanjenju poreza i ubrzanju administrativnih procedura. On želi da uvede tržišnu privredu u Srbiji. Za razliku od Dinkića, tipičnog bljutavog socijaldemokrate, koji je smisao ekonomije video u tome da državni novac poklanja stranim kompanijama da ove rade u Srbiji ono što inače rade svuda po svetu bez tolikog ili bilo kakvog premiranja (da ne ulazimo sad u zanimljivu temu koliko su takvi srpski funkcioneri u proteklim godinama dobili novca na ime provizije od tih istih stranih kompanija u cilju poklanjanja novca poreskim obveznika istima). Stoga i ne čudi što Dinkić danas toliko arlauče na Radulovića ali čudi zbog čega srpski mediji ne urade sledeći domaći zadatak: kako je to moguće da se Mlađan Dinkić svih ovih godina u javnosti doživljava kao nekakav „neoliberal“ a celo vreme insistira na državnim subvencijama i direktnom uplitanju države u privredu? Odgovor na ovo pitanje je, naravno, veoma jasan i svodi se na to da su srpski novinari uglavnom elementarno (ekonomski) nepismeni.

Radulović apsolutno shvata osnovni problem Srbije-nerad. Javašluk. Neobrazovanost. On razume da srpska privreda očajnički treba rasterećenje. Kao što razume i da srpski tajkuni nisu srpska privreda no paraziti, štetočine i kriminalci. Njegov fokus je na ljudima iz srednjeg i malog biznisa koji se svakodnevno rvaju sa ogromnom birokratijom i neefikasnim pravosuđem. On insistira na smanjenju poreskog opterećenja jer shvata da je najbolje kad novac ostane kod onih koji su ga i zaradili. I tu se on jasno razlikuje od ministra finansija Krstića koji radi ono što i svi finansijski činovnici na svetu čine kad dođu na javnu funkciju: primenjuju recepte svojih profesora na fakultetima koji su većinski levičari i koji permanentno traže povećanje poreza kako bi osigurali prihode hronično rastućoj državnoj aparaturi koja je opet produkt potrebe da se država sve više meša u one poslove koji joj apsolutno ne pripadaju i time direktno krši lične slobode svojih građana. Krstić, prema tome, nije izuzetak: on bi, čovek, samo da povećava poreze. I to je sav njegov koncept, nema tu ništa dalje od toga.

Srbiji ne trebaju veći porezi. Srbija treba manje poreze, manje administracije, manje državne nadležnosti. Srbiji ne trebaju javna preduzeća koja nemilice troše novac poreskih obveznika i služe kao skrovišta za partijske aparatčike i hulje različitih vrsta. Srbiji treba konkurencija koja vuče privredu, a u toj neprestanoj utakmici čiji je najveći pobednik potrošač-država nema šta da se meša.

Zbog svega navedenog treba očekivati da će mnogi da napadaju Radulovića, počev od samih članova vlade. On je ipak prvi istinski srpski reformista nakon pada komunizma. On nije menjao svoje bazične vrednosne principe i ideje u proteklom periodu u zavisnosti od političkih potreba i interesa. On, na kraju krajeva, i nije političar. On nije bio Arkanov telohranitelj koji je u jednom momentu shvatio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. On nije išao kod mama Mire da bi ga pohvalila čika Slobi da mu da neku lepu funkciju u stranci. On nije 1990. grmio u Novom Pazaru da će neki sa turskim barjakom u ruci ostati i bez barjaka i bez ruke da bi potom otkrio Ameriku. On, verovali ili ne, nije čak bio recenzent ili makar autor uvodnog dela u nekoj Šešeljevoj knjizi da bi ga potom u biblioteci klepila po glavi Veberova „Protestantska etika“. Dakle, reč je o čoveku jasnih principa, jasnih ideja i odlučnih namera.

Nek` mu je Gospod u pomoći u vladi Srbije.

Lazar Branković

 

Rent-a-patriota, borac protivu vaskolikog neoliberalnog zla

Informativno-političke emisije medijski kontaminiranog Komunistana prepune su „političkih analitičara“. Ovo zanimanje nije definisano niti jednom nomenklaturom Ministarstva prosvete ili inog biroa, ali se komotno može protumačiti i kao „nisam znao ništa konkretno da radim, pa sam odlučio do kraja života seruckati o politici u koju se najmanje razumijem“. Obično su to ugojeni zadrigli tipovi štreberskog outlooka, pojačani naočarima bez dioptrije (kako bi se stekao imidž intelektualca) iz kojih sipaju netom naučene fraze. Od „nacionalnih interesa“ do „imperijalističkih namjera međunarodne zajednice“. Od „zavjere trilateralne/Bilderberg/grupe/komisije“ do „pravdoljubivog naroda“. Od „socijalne pravde“ i „domaće pameti“ do „neoliberalnog zla“ i „stranih robovlasnika“. I najbitnije : od – do – konvertibilnih maraka ili ne(daj)Bože dolara. Za sva sranja koja već decenijama prosipaju i truju ovaj narod.

Suština je jednostavna – poslodavac, najčešće neko blizak nosiocima političke moći, bilo pozicija ili opozicija, uplati kotizaciju za angažman rent-a-patriote. Onda ovaj krene listati udžbenike istorije pa krene od Kosova pa naovamo. Malo izlista i Đidu i Ćosića (rane radove), malo Kardelja, malo Smilju Avramov i sve to lijepo upakuje u novinsku žvrljotinu ili TV nastup. Tema već godinama ista – ugroženost Srba, svi su protiv nas, Imperija, NATO, privatizacija, a bilo nam je tako lijepo.

Nikada nisu valjali ovi prethodni. Ovi sada su još na testu. Oni budući će biti pravi. Samo da zaustave neoliberalno divljanje. Da nam guzica i dalje bude na nekom institutu-fakultetu-akademiji k.p koje finansiraju poreski obveznici. Da nas ne diraju. Taj američki ološ-soroš.

Rent-a-patrioti je krvni neprijatelj sistem u kojem se radi, u kojem se stvara neka vrijednost. Rent-a-patrioti bez državne bezbednosti nema života. Rent-a-patrioti je vladavina zakona, a ne poslodavca – smrt.

Rent-a-patriota je svjestan ko je i šta je. Ovi što se dive njegovoj pameti i elokvenciji ga i zaslužuju.

Predrag KOROMAN

Za Srbiju u NATO-u i van EU

U Srbiјi postoјi na desetine političkih partiјa i јoš više nevladinih organizaciјa, novinara i intelektualaca i kvaziintelektualaca svih boјa, mirisa i ukusa koјi imaјu naјrazličitiјe moguće poglede o društvenim pitanjima. Teško da postoјe ne dve partiјe nego dva čoveka koјi imaјu identične političke poglede. Opet, uprkos svim tim mnogobroјnim razlikama, nećete naći niti јednu stranku ili udruženje koјe zagovara ulazak Srbiјe u NATO pakt i istovremeno se oštro protivi članstvu u Evropskoј uniјi.

Postoјe oni koјi su za članstvo Srbiјe u NATO-u, s tim da su oni u drastičnoј manjini u Srbiјi. Međutim, takvi su istovremeno i za ulazak Srbiјe u EU. Zašto ne postoјi partiјa ili organizaciјa koјa bi kao svoјe osnovne programske ciljeve navele naslov ovoga teksta? Odgovor јe јasan i logičan: 1945. godine komunisti su izvršili prevrat uz pomoć Sovјetskog saveza, okupirali su Srbiјu i traјno su poremetili osnovice njene politike, društva i, uopšte uzev, vrednosti na koјima se nekadašnja građanska Srbiјa zasnivala.

Da su roјalisti i legalisti pobedili 1945. godine Srbiјa bi postala članica NATO pakta iste one godine kad јe ovaј savez i osnovan. Razlozi su više nego očigledni: kraljevina Srbiјa i njena naslednica Јugoslaviјa bile su konzervativne države, naslonjene na Zapad, orјentisane ka tržišnoј ekonomiјi. U oba svetska rata Srbiјa јe bila saveznica zapadnih sila, ne zbog ljubavi već zbog činjenice da su te zemlje u odnosu na rivalske blokove bile naјbliže srpskim slobodarskim idealima. Uostalom, to јe bio stav ne samo srpskih konzervativaca nego i zapadnih: general Šarl de Gol nikad niјe priznao zločinca Tita za legitimnog predsednika Јugoslaviјe a za vreme samog rata američki kinematografi snimili su 1943. film o četnicima u koјima su јasno naveli da јe јedini istinski antifašistički pokret u Јugoslaviјi zapravo onaј pod vodstvom đenerala Mihailovića. Na kraјu kraјeva, predsednik SAD Truman јe i odlikovao posthumno Mihailovića dok јe јedan raniјi američki predsednik Vudro Vilson na Vidovdan 1918. godine zamolio američke građane da se pomole za „hrabri, slobodoljubivi srpski narod čiјi ideali su identični onim američkim“.

Dakle, za roјalističku, konzervativnu, desničarsku, hrišćansku i slobodarsku Srbiјu dileme nikad niјe niti bilo. Međutim, kao što јe već navedeno, ona јe 1945.godine uz pomoć stranog okupatora-Sovјetskog saveza-predata u ruke komunističkim zlikovcima i teroristima. Građanska Srbiјa suočila se tad sa otvorenim i brutalnim genocidom provedenim od strane komunista (koјi su, na kraјu kraјeva, јoš dvadesetih godina uništenje građanske Srbiјe proklamovali kao svoј programski cilj i na osnovu istog i potpisali sporazum o zaјedničkom deјstvu sa ustašama Anta Pavelića). Јedan deo građanske Srbiјe fizički јe likvidiran, drugi јe proteran iz zemlje a nad preostalim delom izvršen јe kulturni genocid koјi se sastoјao u neprestanoј manipulaciјi srpskim vrednostima i istoriјom. Osnovni cilj te propagande bio јe da Srbi zaborave svoјe prekomunističke korene i osnove, da postanu tikva bez korena koјom će komunistički skoroјevići i nikogoјevići da manipulišu kako žele.

Taј cilj komunisti su uspešno završili. Značaј pada Berlinskog zida јedino niјe shvaćen u Srbiјi. Komunisti u svim partiјama su nastavili da šire propagandu protiv Zapada i pre svega Amerike. Oni su prigrlili јedan sumanuti šovinizam, nacional-komunizam i oblatili su sve pozitivne srpske vrednosti koјe su stigli da oblate. Slobodan Milošević јe vodio politiku zaštite svoјih privatnih interesa s јedne, te voskreseniјa komunističkog mrtvaca, s druge strane. Komunistička Srbiјa niјe prihvatila da se pomiri sa istoriјskim porazom 1989. godine i odvela јe stoga celi srpski narod na Balkanu u istoriјski poraz čiјe srazmere ne možemo јoš niti da utvrdimo.

S druge strane, priučeni „evropeјci“ su se namnožili od 2000. godine u Srbiјi. Ako ih pažljiviјe pogledate shvatite da јe listom reč o deci komunističkih funkcionera. Oni su prihvatili „evropeјstvo“ јer su shvatili da јe današnja Evropska uniјa potpuno skrenula sa svoјih degolovskih temelja, da јe to danas moderni Sovјetski savez čiјu srž čine briselski činovnički gotovani, komesari (čak јe i terminologiјa identična) i levi „intelektualci“ čiјa јe svrha neprestano ponavljanje matrice o potrebi za „humaniјim kapitalizmom“, „solidarnoј Evropi“ a što zapravo samo znači što više ovlašćenja za Brisel, što više direktiva koјe se nameću državama članicama i građanima i što više novca za sve one koјi štite ovaј moderni totalitarizam. E, upravo tu su ovdašnji „evropeјci“ videli svoјu šansu: fondovi koјi će zameniti nekadašnje komunističke, koјi će im omogućiti da nastave da rade onako kako su celi svoј život radili i oni i njihovi očevi i dedovi, odnosno da ne rade ništa i da za to budu lepo plaćeni.

Današnja Evropska uniјa јe monstrum koјi nikako ne treba Srbiјi. Srbiјi treba sloboda, slobodno tržište, rad, hrišćanska etika. Dosta јe bilo levičarenja, ateizma i skaradnosti. Nekadašnja građanska, desničarska, roјalistička i konzervativna Srbiјa nikad ne bi dopustila da u njoј ministrica strane države kritikuјe odluke suverene srpske vlade. Gospođo Olson-idite u Švedsku i tamo štitite takozvana prava poremećenih homoseksualaca. Nekadašnja Srbiјa boleštine nikad niјe promovisala kao vrednosti. Takođe, dosta јe bilo i dirigovane privrede, drugova gospode komesara, dece cveća i ostalih lenština. Srbiјa treba da se uozbilji i vrati korenima.

Takođe, Srbiјa mora da se seti da ona niјe nikakva istočna despotiјa. Srbi nemaјu originalno istočni sentiment. Srbi su narod aktivan, pobednici, osvaјači, borci za Slobodu. Istočnjaci kontempliraјu, Srbi delaјu. Srbi su tipičan zapadni narod, i ne samo to: Srbi su konstituisali modernu zapadnu civilizaciјu. Setimo se Dušanovog zakonika: to јe prvi put u istoriјi da јe neki vladar potpuno svoјevoljno, na vrhuncu svoјe moći i neprisiljen od bilo koga, doneo pravni akt koјi јe ograničavao njegovu sopstvenu moć. Reče Dušan, „ovaј Zakonik јe јednak za sve i pred njim su isti i car i siromašak“. Engleska Magna Charta Libertatum hronološki јeste ispred Dušanovog zakonika ali ona niti јe dosegla dubinu potonjeg akta niti јe bila izraz slobodne volje: njen donosilac, kralj Džon Bez Zemlje, bio јe pod pritiskom vlastele koјa јe tražila političke ustupke da bi zauzvrat finansirale kraljeve ratove. Prema tome, prvi put u modernoј istoriјi Evrope Dušanov zakonik donosi јednu novu ideјu, ideјu zakona koјi ograničava vladarevu samovolju, uređuјe društvene odnose skladno pravu i pravdi u što јe moguće širem obimu i, na kraјu kraјeva, trasira put svim onim prosvetiteljskim ideјama koјe će zapljusnuti Evropu nekoliko vekova posle.

Dakle, Srbiјa istoriјski i vrednosno ne samo da pripada nego јe i konstituisala Zapadnu civilizaciјu. S druge strane, današnja Srbiјa јe voјno okružena članicama NATO pakta i ta činjenica samo dodatno dokazuјe koјoј strani sveta i zoni uticaјa pripada Srbiјa. Stoga, ona treba da uđe u NATO pakt, što zbog voјno-taktičko-političkih razloga to јoš više upravo zbog toga da se i tim konkretnim aktom stavi do znanja svima u Srbiјi, a komunistima i levičarima svih boјa pogotovo, da јe Srbiјa na Zapadu, da јe Srbiјa Zapad, da јe Srbiјa stara evropska država bazirana na Slobodi.

Lazar BRANKOVIĆ

Gej paradiranje kao protivpravan akt

Gej paradiranje ne samo da je protivprirodno ponašanje-ono je i protivpravno, takođe. Jedna od najvećih obmana kojom se koriste svi oni koji promovišu takozvana prava homoseksualaca jeste da je gej parada, zapravo, usmerena ka zaštiti ustavnih prava.

To je ordinarna glupost.

Jedan od osnovnih pravnih principa svakako jeste onaj koji garantuje zaštitu javnog poretka neke države. Javni poredak čine usvojene pravne norme u toj državi i nepisana pravila ponašanja, odnosno običaji određene sredine, kao i moralna pravila koja važe u odnosnoj sredini. Homoseksualizam je potpuno protivan javnom poretku Srbije, homoseksualizam je potpuno protivan hrišćanskoj civilizaciji. Homoseksualizam je bolest a bolest ne može da bude i nije pravo.

Ustav Srbije garantuje, kakogod, i homoseksualcima sva građanska individualna prava koja imaju i ostali građani. Logično-protipravno je bolesne osobe lišiti individualnih prava. Međutim, potrebno je ovde napraviti distinkciju između individualnih prava homoseksualaca i javne manifestacije njihove bolesti koja vređa moral ogromne većine građana i koja vulgarno nameće vrednosni sistem koji je nespojih sa esencijalnim vrednostima našeg društva. Prava homoseksualaca bila bi ugrožena ukoliko bi zakoni Srbije sprečavali, primera radi, poslodavce da zapošljavaju homoseksualce. To, naravno, u Srbiji nije slučaj. Ne postoji niti jedna pravna norma u Srbiji koja diskriminiše takve osobe.

I s time je sva priča završena.

Da je homoseksualcima zakonom ili nekim drugim pravnim aktom uskraćeno neko pravo koje imaju drugi građani Srbije to bi bilo nešto drugo. Ovako, oni nemaju pravo da traže da svoju bolest javno manifestuju kao vrednosti cele zajednice. To bi bilo isto kad bi se narkomani u Srbiji odlučili da jednom godišnje šetaju zemljom kako bi poslali poruku da je narkomanija nešto potpuno normalno. „Svi smo različiti, što da ne“. Mogli bi da kažu da je individualno pravo čoveka da se drogira. Jeste. Ali, to ne daje pravo takvom čoveku da svoju ličnu slobodu izbora da čini i pogrešne stvari nameće kao prihvatljiv obrazac koji će javno da promoviše. To je potpuno neprihvljtljivo i moralan pojedinac ima dužnost da se takvim pokušajima energično odupre.

Isti je slučaj i sa gej paradom. Ona apsolutno ne predstavlja bilo kakvu zaštitu prava, naprotiv: ona u stvari nije ništa drugo do najgrublji atak na javni poredak zemlje.

E sad, to što je levica danas toliko moćna da nameće ovo pitanje tako agresivno to je predmet neke druge analize. Činjenica jeste da je današnja Evropska unija veoma udaljena od svojih desničarskih, konzervativnih, degolovskih korena i da njeni današnji lideri promovišu sve levičarske ideje, uključujući i takozvane „seksualne slobode“. Konzervativci trebaju oštro da se protive takvim pokušajima jer oni predstavljaju ugrožavanje samih temelja kako države Srbije tako i celokupne hrišćanske civilizacije a čiji je sastavni deo i Zapadna civilizacija. Naravno, o tome se u Srbiji veoma malo priča budući da je i u njoj dominantna levičarska ideologija, svejedno da li ćosićevske ili perovićevske provenijencije. To je razlog zbog čega u srpskim medijima nećete čuti zbog čega to nema gej parada nikad na primer u Teksasu ili većini drugih američkih država i gradova. A to je Zapad da zapadniji ne može da bude.

No, vratimo se osnovnoj poruci ovoga teksta. Gej parada je protivpravan čin i stoga država mora energično da se protivi održavanju iste. Zadatak države jeste da štiti interese svojih građana, a pogotovo one interese koji su zajednički ogromnoj većini tih građana. Država ne sme, s druge strane, činiti štetu i ugrožavati građane homoseksualne orijentacije (prisluškivati ih, fizički ih ugrožavati, šikanirati i slično). Njihova individualna prava moraju biti apsolutno respektovana i zaštićena. Ukoliko je nekoj osobi učinjena neka šteta zbog njene seksualne orijentacije-nju pravosudni sistem mora efikasno da zaštiti. I to je to. Nikakva paradisanja i slične šarade nemaju mesta u ozbiljnim društvima koja na ozbiljan način vode računa o interesima svojih građana.

Lazar BRANKOVIĆ

Krstiću, mogao si to i na Megatrendu

Prva mera novog ministra finansija u vladi Srbije Lazara Krstića u dlaku korespondira sa, kako ovaj to i sam kaže, ekonomskim načelima i predizbornim obećanjima premijera i predsednika socijalističke partije Ivice Dačića. Došao čovek lepo iz Amerike da nastavi čuvati socijalizam u Srbiji. Njegova genijalna ideja kojom planira da spase srpski budžet jeste, verovali ili ne, povećanje poreza. U principu, ista rešenja nude i akademici i doktori ekonomskih nauka ponikli na prestižnom Megatrendu, inače rasadniku kadrova za srpsku vladu i ostale javne institucije u Srbiji.

Uopšte ne želim da trošim vreme na objašnjavanje očitoga-a to je svakako potpuna sumanutost ovakve mere. Ajde samo da se fokusiramo na njene posledice.

Pre svega, zapitajmo se ko to u Srbiji ima platu veću od 1.000 evra a koja će biti predmet dodatnog oporezivanja. Samo dve grupe ljudi: oni koji već rade u državnoj službi i oni koji rade kod privatnika.

Oni koji rade u državnoj službi već primaju platu iz budžeta. Ovim potezom država će im uzeti deo novca kako bi im ga kasnije ponovo vratila. Interesantno, zar ne? Naravno, ne radi se ovde o tome da je državi mnogo dosadno pa se igra igrica sa svojim činovnicima već je reč o tome da je sve manje novca u budžetu a budžetlije žele da im plate budu redovne. Zbog toga je bila potrebna ovakva jedna mera kako bi se opravdala u javnosti dalja zaduženja koja će da uslede ali i da bi se dodatno ošišala ona druga grupa ljudi koja u Srbiji prima platu veću od 1.000 evra a to su oni koji rade kod privatnika.

Zamislite sad dobro šta čovek u današnjoj Srbiji treba da (u)radi kako bi zaradio 1.000 evra: koliko truda i vremena treba mesečno da troši, kakve akademske kvalifikacije treba da ima i koliko toga je spreman da žrtvuje. Pričamo ovde o onima koji pošteno zarađuju tu platu, ne o kriminalcima-ovi potonji ionako ne plaćaju porez. Dakle, ovom merom država Srbija direktno destimuliše one najvrednije i najsposobnije u njoj. Oni će, stoga, početi 1. ili manje da rade čime će njihove kompanije vremenom postajati sve nekonkurentnije, odnosno počeće da plaćaju sve manje poreza državi a možda na kraju potpuno bankrotiraju pri čemu će se dalje ugroziti desetine porodica koje su živele od tih firmi, odnosno 2. odlučiće da napuste Srbiju (Komunistan) i lepo odu u neku zemlju u kojoj se rad daleko više ceni i plaća.

E sad, bilo bi dobro da drugovi eksperti sa Megatrenda izračunaju koliko košta stvaranje kvalitetnog kadra u privredi i koliko traje to stvaranje. Takođe, koliko društvo i državu košta odlazak tog kadra iz zemlje. Ovo je operacija iz nekoliko koraka te mislim da je fer megatrend-brend-dendijima ostaviti primereno vreme da to izračunaju. Recimo, desetak meseci. Doduše, uz pomoć Jejl genijalca možda im to uspe i nešto brže.

Inače, vrlo je zanimljivo kako oni koji se navodno bore za prava radnika uvek zalažu za lošiji položaj pravih radnika dok svu svoju pažnju posvećuju neradnicima i lezilebovićima koje, sistemom uravnilovke, pokušavaju veštačkim putem i tuđim parama očuvati „jednakima“ a što je, naravno, ne samo potpuno glupo nego i nepravedno i neprirodno jer ljudi nisu jednaki.

No, ovde sad postoji nešto još interesantnije. Naime, celo ovo vreme koliko je trajala šarada oko rekonstrukcije vlade ponavljala se ta priča kako Srbiji trebaju obrazovani i mladi stručnjaci. Kako joj nedostaje njihova pamet i energija. Ovim potezom Srbija je zapravo samo poručila da rad, pamet i energija i dalje nisu poželjni u Srbiji. Sposobni mladi ljudi trebaju ili odmah da napuste zemlju (ako mogu) ili da na sve moguće načine izbegnu plaćanje ovog danka jer je apsolutno jasno ko će trošiti njihove pare: birokratija i društveni paraziti koji im apsolutno ništa ne rade zauzvrat sem što im neprestano zagorčavaju život.

Vlada Srbije na sva zvona poziva ljude iz celog sveta da dođu u Srbiju ali šta im ona to u Srbiji nudi? Harač? Jednu od najglomaznijih svetskih birokratija? Hrastove i kruške? Megatrend eksperte? O čemu mi ovde pričamo?

I ova matrica se neprestano ponavlja ko god da je na vlasti od 1945.godine. Svaka vlada jedino čuva socijalizam. Zbog čega gospodo iz vlade niste prvo otpustili dve trećine birokrata? Zbog čega niste prvo otpustili partijske aktiviste koje ste pozapošljavali po javnim preduzećima? Zašto ste prvo udarili po onima najvrednijima koje Srbija ima?

Odgovor je jasan: zato što ste prljavi komunisti i zato što je to najlakše. Ovih vrednih i sposobnih je malo i oni ne glasaju. Ne žele da idu na izbore jer prepoznaju crvenu bandu u svim strankama. Vi volite jednostavne mere koje će primitivna rulja u svojoj neprestanoj potrebi da unizi sve one koji su iznad nje da pozdravi. To je jedino čime se vodite. To, i vaše fotelje i ambicije, naravno.

Zbog toga je jasno da su sve one velike reči o promenama u Srbiji bile jedno veliko ništa. Na prvom ozbiljnom koraku ste pali, drugovi. Ponovo udarate po „klasnom neprijatelju“, isto kao i pre sedamdeset godina.

I zato vas treba raskrinkati do kraja.

Lazar BRANKOVIĆ

Kontinuitet besmisla

Leka, Ivica, Jedinica i drugovi

Rijaliti koncept i njegova humanistička ideja

Koliko puta ste već čuli rečenicu da rijaliti tv predstave služe da zaglupljuju ljude. Da su droga koja omamljuje plebs kojem potom, onako poremećene svesti, možete i najčupavija muda da prodate pod bubrege.

Potpuno pogrešna postavka stvari. Rijaliti šou ne zaglupljuje plebs: on je zapravo i kreiran da bi plebs imao šta da gleda.

Plebs je veoma primitivan, uvek, svuda i bez mogućnosti da se taj fakt promeni. Prosečan čovek je vazda samo to-prosečan. Ključna stvar koju teoretičari rijaliti zavera i masonskih podvala ne vide jeste da plebs nećete ni za jotu učiniti prosvećenijim tako što ćete mu iz dana u dan preko televizije tri sata dnevno čitati Dostojevskog. Čak i da ga primorate da to sluša-on ništa neće razumeti, jedini efekat može biti, ne dao Bog, da nekom padne na pamet da dokrajči babu iz komšiluka a la Raskoljnikov.

Prema tome, izuzetan je humanista bio onaj ko je izmislio rijaliti šou. Dao je proseku zabavu da ispuni svoje vreme. Dao mu je nešto što je kadar da razume i oseti.

Tu postoje i dodatni argumenti koji opravdavaju rijaliti predstave. Pre svega, razlozi bezbednosti: kao što lepo primećuje Del Boj (Mućke), današnje generacije u civilizovanom svetu hendikepirane su izostankom jednog krvavog rata. Mladi ljudi nemaju gde da troše energiju, oni stariji takođe nisu imali priliku da izraze svoju muškost i onda to pokušavaju da kompenzuju u svojim pedesetima kad počinju da se depiliraju, nabildavaju i muvaju dvadesetogodišnjakinje. Da nema rijalitija (pre njih popularne muzike i filma) ti ljudi bi postali veoma nervozni i opasni. Dok pristojan svet čita knjige, razmišlja kako da proširi delatnost svoje firme, uživa u slikama i Verdiju-nervozni plebs je na ulici i čini ono što je jedino sposoban kad je uznemiren-a to je rušenje.

„Hleba i igara“ koncept

Zaboravlja se često da je rimski plebs inicirao i neprestano  tražio i hleba i igara, istovremeno. Patriciji su popustili pod pritiskom i ovo je najvažniji istorijski, civilizacijski a ako hoćete i biološki uspeh i kompromis unutar ljudske vrste koju čini manjina pametnih i ostatak prosečnih. Veoma je opasno igrati se sa osnovnim principima. Kao što ne dirate sistemske fajlove u svom kompjuteru tako ne treba čačkati ni primarne elemente na kojima je zasnovan ljudski poredak. Kad plebsu dozvolite da se umeša u donošenje ključnih odluka (bilo kojih) time činite greh biblijskih razmera jer:

1. Stvarate opasnost da budete uništeni
2. Stvarete opasnost da sam plebs bude uništen
3. Stvarate opasnost da civilizacija bude izbrisana.

Ako govorimo o našim balkanskim uslovima potrebno je još više rijalitija. Pohvalna je tendencija rijalitizacije nauke, politike i kvaziozbiljnih medija jer u Komunistanu kao što je dobro i odavno poznato nema nikakve ozbiljne nauke, politike i medija. Dakle, rijalitizacija zapravo ne samo da razgolićuje tu suštinu nego čini i da se tri kategorije sklanjaju i ustupaju mesto ozbiljnim donosiocima odluka koji su, dakako, van Komunistana. Što opet pokazuje koliko je ovaj rijaliti koncept zapravo iznijansiran i kako ga je teško pojmiti posmatrajući samo jednu ili pet njegovih početnih dimenzija: kreatori ovog koncepta, kao i svih ostalih ključnih principa civilizacije, nisu budale i oni su savršeno dobro razumeli sve prednosti. Pri tom, naravno, tu ne mislim na vlasnike velikih medija koji to puštaju i zarađuju neku kintu-te levičarske protuve imaju ulogu onog dečka u bioskopu koji menja trake prilikom emitovanja filma.

Proleterski posao za proletere. And justice for all.

Lazar BRANKOVIĆ

Krstićev istorijski posao

Pojava Lazara Krstića na medijskom nebu Srpske Post-Jugoslovenske Socijalističke Republike (Branković u svom tekstu to naziva srpskim Komunistanom, SPJSR) uzburkala je duhove. Levičari svih boja i nijansi, od Latinkinih internacionalista do Dobricinih nacional-boljševika su u mladom diplomcu sa Jejla videli smrtnu opasnost. Dok se ovi prvi brinu za svoje mukom stečene privilegije na bazi lažne slike reformatora i dežurnih opozicionara, odnosno moralnih autoriteta tzv. „Druge Srbije“, srpski nebeski misionari su u ovome negolobradom mladiću prepoznali još jednu ujdurmu trulog zapada protiv hibridne i autentične osovine Draža-Tito-Leka-Sloba. I dok je za drugosrbijance, kvazi-građansku kvazi-elitu ovo pitanje opstanka u suženom političkom prostoru delovanja, a sasvim izvesno i smanjenje ino-novčanih podsticaja ukoliko se stvari pomaknu sa mrtve tačke, politička anihilacija je za ove druge zagarantovana. Ukratko, svi se boje da bi Krstić mogao i da nešto uradi po pitanju narušavanja višedecenijske ravnoteže između lažnih reformatora i lažnih patriota, beskrajnog tranzicionog ekvilibrijuma.

Kako to obično biva kada nam u posetu dolaze ekspert mesije (a nije da ih do sada nismo imali), nakon početnog uzbuđenja u Udbom kontaminirani medijski prostor počele su se slevati raznorazne informacije o pravcima delovanja budućeg ministra finansija. U početku je, kao Štros Kanova supstitucija, Krstić delovao kao Đelić ili Dinkić verzija 2.0. što bi vaskoliko srpstvo nekako i prihvatilo, no današnjom najavom da će prvi potezi biti privatizacija državnih gubitaša i drastično smanjenje javne potrošnje, stvari su se počele rapidno menjati.

Ako bi za trenutak pretpostavili da ovo pisanje Jutarnjeg nije samo plašenje naroda plasirano od strane drugova iz Karamarkovog obaveštajnog kružoka i da postoji nekakva nada da će Krstić krenuti u neophodne reforme, potrebno je sagledati i kakve bi mu prepreke mogle stajati na tom putu. Za početak, a i za kraj, Krstić će protiv sebe imati sve. Ali bukvalno sve. Dačića kao koalicionog partnera koji ima dijametralno suprotna uverenja po pitanju privrednih giganata gubitaša, ali i gotovo sve ostale političke partije kojima bi bez javnih preduzeća, upravnih i nadzornih odbora, komisija, vanbudžetskih fondova i postojećeg glomaznog državnog aparata borba za vlast postala besmislena. Tu mislim i na SNS koji bi ga inicijalno podržao, ali čija bi se podrška u slučaju realizacije čak i malog dela proklamovanih ciljeva postepeno topila sve dok se ne bi pretvorila u otvoreni odstrel, poput Milana Panića sa početka devedesetih.

Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Krstić predlog Aleksandra Vučića koji u ovom trenutku uživa značajnu podršku srpskog biračkog tela. Podrška prvog podpredsednika je značajan inicijalni faktor, ali bez izbora na kojima bi ta podrška bila verifikovana, ipak nedovoljan za bilo kakvu krupnu reformu. Dodamo li tome i sve češće nesuglasice na relaciji Vučić – Nikolić, nije teško pretpostaviti da bi se Krstić mogao obresti i u populističkom nadmudrivanju unutar samih naprednjaka. Isturanje Krstića kao frontmena u sprovođenju socijalno bolnih rezova je politički posmatrano  mudar potez Aleksandra Vučića, jer bi u prvom značajnijem padu rejtinga diplomac na sebe morao preuzeti odgovornost za neuspeh. Vučič bi eventualno priznao da je načinio pogrešan izbor, ali hej, ko će se toga sećati do sljedećeg izbornog ciklusa…

Dverjane, obrazaše, DSS-ovce i ostale iz kruga nacional-boljševičkog pakla ne treba ni da spominjem. Sama činjenica da mladi Krstić dolazi direktno iz Imperije je dovoljan dokaz zlokobne  namere da se Srbija rasparča, privatizuje, a možda usput i pokatoliči. Malo Amfilohija, malo spontanih protesta protiv prodaje porodičnog srebra, radnika i sindikata na ulicama, i Krstiću bi bila kupljena karta u jednom smeru. Preko bare, ako ne i nešto gore.

Druga hipoteza kojom bih hteo da se bavim je da je Krstićeva i Vučićeva namera iskrena. Da zaista žele da izbave Srbiju iz kandži etatizma, kolektivizma i demokratskog socijalizma. U tom slučaju biće potrebno nešto više i od Vebera i od Jejla. Potrebni su uverenje i odlučnost.

Uverenje da će Srbija neophodnom političkom i ekonomskom liberalizacijom konačno postati slobodna i prosperitetna zemlja. Odlučnost da se ne odustaje od cilja i po cenu političkih  i ekonomskih turbulencija kojih će nesumnjivo biti. Čak ni po cenu fizičke ugroženosti. Vladavina Margaret Tačer tokom osamdesetih je sjajan primer i jednog i drugog i trećeg, ali i dobar putokaz na koji način se od zemlje i društva koji su na ivici ambisa može doći do okvira u kojem se može živeti od sopstvenog rada i poslovnog umeća. Lejdi je i sama nešto govorila o tome još davne 1977., dve godine pre nego što je preuzela vlast od nesposobnog Džejmsa Kalahana i laburista.

Čini se da priča o Lazaru Krstiću tek počinje. Ili sa štitom ili na štitu. Trećeg nema.

Predrag KOROMAN

Štitimo vas od vas. Vaš Konkurencijski savjet.

U svakodnevnom levitiranju unutar BiH tora, pored prosječnog građanina koji se ujutru budi, danju radi, a noći provodi pokušavajući nedokazanim matematičkim teoremama iznaći način da prehrani sebe i svoju porodicu, neopaženo je prošla vijest da je Konkurencijski savjet Bosne i Hercegovine prije par dana izrekao drakonsku kaznu od 650.000 KM za tri preduzeća zbog neprijavljene koncentracije. Radi se o BIMAL d.d. Brčko, Coca-Cola HBC B-H d.o.o. Sarajevo i Banjalučka pivara AD Banja Luka.

Uspješni i dokazani biro-privrednici koji stoluju u ovoj organizaciji zaduženoj za moralnu superviziju i društveno odgovorno ponašanje kompanija su zbog neblagovremenog prijavljivanja osnivanja novog pravnog lica koje se bavi upravljanjem ambalažom i ambalažnim otpadom (zbog još jedne fundamentalno bitne regulacije u FBiH) oglobili ova tri preduzeća. U skladu sa realno nepostojećom, ali ekstremno grlatom politikom privlačenja stranih investicija, valja ovom prilikom napomenuti i da su dva od tri osuđenika u većinskom stranom vlasništvu, pa će se ovaj potez tržišnih upravljača zemlje „pogodne za ino investicije“ nesumnjivo dopasti. Toliko da će dobro razmisliti kako nastaviti sa poslovanjem u ovakvim uslovima, ako već ne razmišljaju kako pobjeći iz ovog brloga i svoju proizvodnju preseliti u, recimo, Somaliland.

Što je najgore, osnivanje društva koje obavlja djelatnost nevezanu za poslovanje svojih osnivača ni teorijski se ne može posmatrati kao „ostvarivanje dominantnog položaja“ pa ispada da je par stotina hiljada globe otkinuto za proceduralne propuste. Ali punjenje budžeta deranjem kože ne smije da trpi. Ako i odu, bolje vrabac u ruci nego golub na grani. A ovaj prosječni građanin sa početka koji je i imao razlog da se ujutru budi bi mogao sreću potražiti negdje drugo.

Bravo majstori, tako se vodi politika stranih ulaganja. Oštro i na prvu.

A kada smo već kod dominantnog položaja na tržištu, šta kažete na dekretom osnivane državne dinosauruse prepune partijskih kadrova? Ah da, oni ne idu za profitom nego za pravednom preraspodjelom dobiti. Silly me.